DEKLARACIJA VLADE KUBE ZA DOMAĆU I STRANU JAVNOST

Vojno-pomorska američka baza Gvantanamo smeštena je na površini od 117,6 kilometara kvadratnih nacionalne teritorije Kube, okupiranoj od 1903. Ona je rezultat Sporazuma o postrojenju za preradu uglja i vojno-pomorskoj bazi, potpisanog izmedu vlade Sjedinjenih Američkih Država i vlade Kube, pod predsedništvom Tomasa Estrade Palme, u okolnostima kada naša zemlja nije imala praktično nikakvu nezavisnost otkad je nametnut amandman koji je usvojio Kongres, poznat pod imenom Amandman Plat, a potpisao američki predsednik Mek Kinli marta 1901. dok je naša zemlja bila pod okupacijom vojske SAD-a posle njenog mešanja u rat za nezavisnost kubanskog naroda protiv španske metropole.

Taj amandman je davao SAD-u pravo da interveniše na Kubi i bio je odreden u tekstu našeg Ustava iz 1901. kao uslov za povlačenje američkih trupa sa kubanske teritorije.

Na osnovu ove odredbe, potpisan je pomenuti Sporazum za postrojenja za ugalj i pomorske vojne baze februara 1903. i u Havani i u Vašingtonu, koji je ustvari uključivao dve zone naše nacionalne teritorije: Bahia Honda (Baija Onda) i Guantanamo (Gvantanamo), mada nikad nije došlo do instaliranja vojno-pomorske baze u Baija Ondi.

U članu II ovog Sporazuma doslovce je utvrdeno pravo "da se uradi sve što je potrebno da se navedena mesta osposobe isključivo za postrojenja za ugalj ili za vojno-pomorske baze i ni za koju drugu svrhu".

Uz ovaj Sporazum od februara 1903, potpisan je 22. maja iste godine i Trajni Sporazum o odnosima izmedu Kube i Sjedinjenih Američkih Država, u kojem su 8 odredbi doslovce preuzete iz Amandmana Plat i pretvorene u članove tog Sporazuma.

Dvadeset i jednu godinu kasnije, 29. maja 1934, u duhu američke politike "dobrog suseda", pod predsedništvom Frenklina Delana Ruzvelta, potpisan je novi Sporazum o odnosima izmedu Kube i Sjedinjenih Američkih Država kojim se poništavao Sporazum iz 1903, a samim tim i Amandman Plat. U ovom novom Sporazumu, Baija Onda je definitivno bila isključena kao moguća baza, ali se zato ustrajalo na pomorskoj bazi u Gvantanamu i na punovažnosti njegovih normi. U vezi sa pomenutim normama koje su ostale na snazi, Članom III novog Sporazuma doslovce se utvrdivalo sledeće: "Sve dok se ugovorne strane ne usaglase oko izmena i ukidanja odredbi Sporazuma, potpisanog 16. februara 1903. od strane predsednika Republike Kube i 23. istog meseca i godine od strane predsednika Sjedinjenih Američkih Država, po pitanju davanja u zakup Sjedinjenim Američkim Državama terena na Kubi za postrojenja uglja i pomorske baze, ostaće i dalje na snazi odredbe ovog Sporazuma kad je reč o pomorskoj bazi u Gvantanamu. Što se tiče ove pomorske baze, biće i dalje na snazi, na isti način i pod istim uslovima, Aneks Sporazuma koji se odnosi na postrojenja uglja i pomorske baze, zaključen izmedu obe vlade 2. jula 1903. godine"."Sve dok SAD ne napuste pomenutu pomorsku bazu u Gvantanamu ili dok se obe vlade ne dogovore oko izmene njenih sadašnjih granica, ona će i dalje imati teritorijalnu površinu koju trenutno zauzima, sa granicama utvrdenim na dan potpisivanja ovog Sporazuma".

Kao dokaz o nepravednim uslovima tog Sporazuma, u pomenutom Aneksu je utvrdeno da će SAD isplaćivati Republici Kubi na ime zakupa površine od 117,6 km² - odnosno, 11,760 ha koji zauzimaju veliki deo jednog od najlepših zaliva u zemlji - sumu od dve hiljade dolara godišnje, što danas iznosi 4.085 dolara godišnje, tj. 34,7 centi po hektaru, isplaćenu u godišnjim ratama, suma koju će Kuba odbiti da naplati zbog elementarnog dostojanstva i potpunog neslaganja sa svim dešavanjima na ovom prostoru naše nacionalne teritorije. Uplate su dostavljane Glavnom Trezoru Republike Kube, služba i institucija koja inače odavno ne postoje.

Posle pobede Revolucije na Kubi, ova baza je postala vinovnik mnogobrojnih trvenja izmedu Kube i SAD-a. Ogromna većina od preko tri hiljade kubanskih državljana koji su tamo radili otpuštena je sa svojih radnih mesta i zamenjena osobljem iz drugih zemalja. Danas je ostalo samo 10 kubanskih radnika.

Sa ovog postrojenja često se pucalo prema našoj teritoriji i kao posledica toga, poginulo je nekoliko kubanskih vojnika. Kontrarevolucionarni elementi našli su u bazi utočište i podršku. Za sve vreme revolucionarnog perioda, jednostranom odlukom guvernera SAD-a, desetine hiljada emigranata, Haićana i kubanskih državljana, koji su pokušavali da odu u SAD za svoj racun, koncentrisani su u ovoj vojnoj bazi. Tokom četrdeset godina bila je korišćena za višestruke namene, a da nijedna od njih nije bila sadržana u sporazumu kojim se opravdavalo njeno prisustvo na našoj teritoriji.
Kuba nije mogla apsolutno ništa da uradi da bi to sprečila.

S druge strane, za već skoro pola veka nisu stvoreni pogodni uslovi za jednu ozbiljnu, zakonsku i diplomatsku analizu u cilju pronalaženja jedinog logičnog i pravednog rešenja za ovu dugotrajnu, zategnutu i neprirodnu situaciju: povraćaj ovog prostora nacionalne teritorije Kube, okupiranog protiv volje našeg naroda.

Medutim, osnovni princip kubanske politike u odnosu na ovaj neuobičajen i potencijalno opasan problem izmedu Kube i SAD-a u trajanju od nekoliko desetina godina, bio je izbeći da naša potraživanja postanu prvenstvena tema ili čak problem od prevelike važnosti u moru ozbiljnih razlika koje postoje izmedu ove dve zemlje. U samoj Zakletvi iz Baragua, formulisanoj 19. februara 2000, pitanje vojno-pomorske baze u Gvantanamu izloženo je u poslednjoj tački i to na sledeći način: ..."u dogledno vreme, s obzirom da to trenutno nije prioritetni cilj, ali jeste jedino pravedno i neodrecivo pravo našeg naroda, nezakonito okupirana teritorija Gvantanama mora da bude vraćena Kubi!"

Ova vojna enklava je upravo mesto gde američki i kubanski vojnici stoje jedni naspram drugih, a samim tim i mesto koje zahteva više ozbiljnosti i odgovornosti. Iako spremni da se bore i ginu za odbranu svoje nezavisnosti i svojih prava, najsvetija dužnost našeg naroda i rukovodstva je bila sačuvati zemlju od krvavih i nepotrebnih ratova koji bi se mogli izbeći. Ona predstavlja i mesto gde lica zainteresovana za izazivanje sukoba izmedu dveju zemalja najlakše mogu da izvode planove kojima bi se poslužili da prouzrokuju agresivne operacije protiv našeg naroda koji se herojski odupire na političkom, ekonomskom i ideološkom planu kolosalnoj sili Sjedinjenih Američkih Država.
Naša zemlja se trudila da tamo primeni posebno obazrivu i mirnu politiku.

Medutim, treba da naglasimo da, iako je decenijama vladalo dosta napetosti na prostoru vojno-pomorske baze u Gvantanamu, poslednjih godina tamo je došlo do promene klime. Oseća se jedna atmosfera uzajamnog poštovanja.

Kada se 1994. u ovoj bazi skupio veliki broj "balseros"-a (lica koja su bežala iz zemlje na improvizovanim splavovima napravljenim od automobilskih guma), koje su američke vlasti upućivale tamo, novonastala situacija je utvrdila potrebu za rešavanjem mnogobrojnih nastalih problema, opasnih po život mnogih ljudi. Dok su jedni nastojali da sa naše teritorije udu u bazu da bi posle emigrirali u SAD, drugi su radili suprotno, ne malo njih je pokušalo da izade iz baze i da se vrati u zemlju prelazeći preko miniranih terena. Dolazilo je do nesrećnih slučajeva, a često su i naši vojnici rizikovali živote prilikom spašavanja ljudi sa minskih polja. Sve te akcije zahtevale su informaciju i saradnju zaposlenih u bazi. Ovim dogadajima su se pridružile i posledice od jakih kiša i poplava u ovoj oblasti koje su povlačile mine za sobom i brisale njihovu signalizaciju, što je takode predstavljalo veliku opasnost za sve.

Takve okolnosti doprinele su poboljšanju atmosfere i kontakata koji su, iako minimalni, bili neophodni medu odgovornima sa jedne i druge strane zone. Trenutno tamo ne postoji ništa što bi moglo da liči na neprijateljsku i ratnu atmosferu.

Dva dogadaja i nova slučaja na medunarodnoj sceni uticala su na situaciju u bazi: rat na Kosovu 1999. i rat u Avganistanu posle izvršenog terorističkog akta od 11. septembra. SAD su u oba rata odigrale glavnu ulogu.

Rat na Kosovu prouzrokovao je veliki broj izbeglica. Vlada SAD-a, u skladu sa postignutim dogovorima, odlučile su da bazu iskoriste za smeštaj jednog broja kosovskih izbeglica. Odluke tog tipa donose se uvek jednostrano. Nikada od nas prethodno ne traže mišljenje, čak nas i ne obaveštavaju o tome. Medutim, ovom prilikom su nas prvi put obavestile i obrazložile donetu odluku. Naš odgovor je bio konstruktivan. Iako smo se protivili tom ratu, nismo imali razloga da odbijemo da pružimo pomoć kosovskim izbeglicama. Čak je naša zemlja ponudila saradnju pri pružanju medicinske pomoći ili bilo koje druge usluge, ukoliko bi to bilo potrebno izbeglicama. Na kraju ih nisu ni smestili u vojno-pomorsku bazu u Gvantanamu.

Ovog puta odlučeno je da se u bazu smeste zatvorenici iz avganistanskog rata. Kao i ranije, ni ovog puta od nas nisu tražili nikakvo mišljenje, ali su nas i sad detaljno obavestili o koracima koje nameravaju da preduzmu za smeštaj zatvorenika i garantovali da bezbednost našeg naroda neće biti ugrožena ni u kom pogledu. Poslednje informacije dostavljene su kubanskim vlastima 7. januara 2002. U njima nas obaveštavaju o velikom pojačanju vojnog osoblja baze u cilju izvršavanja zadataka i o merama koje će se doneti za ispunjavanje postavljenog cilja.

Iako se naši stavovi razlikuju u pogledu najefikasnijeg načina za iskorenjivanje terorizma, razlika izmedu Kube i SAD-a leži u metodu, a ne u potrebi okončavanja ove pošasti koja je našem narodu dobro poznata i čija je žrtva bio tokom 40 godina, a koja je 11. septembra pogodila na mučan i brutalan način narod SAD-a.

Iako prebacivanje stranih ratnih zatvorenika od strane SAD-a u svoju vojnu bazu, smeštenu na prostoru naše teritorije nad kojim smo lišeni vršenja prava na jurisdikciju, nije u skladu sa prvobitnim normama na osnovu kojih je odobreno njeno instaliranje, mi nećemo sprečavati razvoj operacije.

Pošto smo bili upozoreni na ovu operaciju, a svesni toga da ona iziskuje veliku mobilizaciju osoblja i avio transportnih sredstava, kubanske vlasti će održavati kontakt sa osobljem u bazi kod donošenja mera kojima bi se sprečilo da ne dode do nesrečnih slučajeva u prevoznim sredstvima koji bi doveli u opasnost živote zaposlenih.

Bez obzira što ova operacija iziskuje znatno povećanje broja vojnog osoblja, ne smatramo da ona može da predstavlja opasnost po bezbednost zemlje. Zbog toga nećemo povećavati broj osoblja niti kubanska vojna sredstva poslata u zonu ove baze. Prisustvo pomenutog osoblja, čija je disciplina i osposobljenost na visokom nivou, dovoljna je garancija za bezbednost stanovništva u zoni pred bilo kakvom vrstom rizika koji bi mogao da nastane prilikom prebacivanja stranih zatvorenika u bazu.

Kuba će se potruditi da održi oko ovog mesta atmosferu popuštanja napetosti i medusobnog poštovanja koja je poslednjih godina tamo prevagnula.

Kubanska vlada ceni gest prethodnog dostavljanja informacija i registrovala je sa zadovoljstvom javne izjave američkih vlasti da će se prema zatvorenicima ophoditi na odgovarajući i humani način koji će biti pod kontrolom medunarodnog Crvenog krsta.

Iako se ne zna sa preciznošću koliko će zatvorenika biti u bazi, spremni smo, kao i u slučaju plana za prebacivanje hiljada kosovskih izbeglica u bazu, da saradujemo sa zdravstvenim službama pri pružanju neophodne pomoći, sa službama za sanaciju i za borbu protiv raznih epidemija koje bi mogle da se pojave na područjima pod našom kontrolom koja okružuju bazu, ili na bilo koji drugi koristan, konstruktivan i humani način.

Ovo je stav Kube!

Vlada Republike Kube
11. januara 2002. godine