TREBA DATI SVE
(Preuzeto sa KubaDebate)
Juče sam dugo razgovarao sa Migelom de Eskotom, privremenim Predsednikom Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Pre toga sam ga slušao kada je govorio na sastanku ALBE u Kumani, 17. aprila.
Zadivilo me je njegovo značajno izlaganje. Poznavao sam ga još od pobede Revolucije u Nikaragvi, a Danijel Ortega ga je bio imenovao za Ministra spoljnih poslova, na kojoj dužnosti je ostao dok Reganov prljavi rat, hiljade mladih Sandinista koji su u njemu poginuli i pričinjena ekonomska šteta, nisu doveli do pobede kontrarevolucije u Nikaragvi.
Nazadak koji je ona proizvela za 17 godina i ekonomska i socijalna propast koju je „demokratija” SAD nametnula plemenitom narodu Nikaragve, doveli su ponovo Sandiniste na vlast u zemlji; ovaj put sa ustavnim ograničenjima i velikom zavisnošću od SAD. Danijel je to kritikovao 17. aprila na Samitu dve Amerike, u Puertu Espanji, gde je sa toliko dostojanstva osudio blokadu Kube. Migel de Eskoto je, sa svoje strane, imajući u vidu ugled koji je postigao kao ličnost odgovorna za međunarodne odnose Nikaragve, svoj talenat i svoje ideje, izabran 2007 g., za Predsednika na dve godine u Generalnoj skupštini OUN,.
U tom svojstvu je učestvovao na sastanku Ministara spoljnih poslova Pokreta nesvrstanih zemalja koji je održan u Havani 28., 29. i 30. aprila, upravo završenog meseca. Danas je bio na tribini na Trgu Revolucije, pored Raula, posmatrajući impresivnu paradu povodom Međunarodnog dana radnika, koju je prenosila naša televizija, dok su u Santjagu de Kubi, kolevci revolucije i u ostalim pokrajinama zemlje održavane razdragane parade koje su bile neosporni izraz snage naše Revolucije.
Treperile su reči pripovedača sa tribine gde je bio Eskoto, mnogi ministri spoljnih poslova i predstavnici nesvrstanih zemalja i oko 2 hiljade gostiju iz zemalja sa svih kontinenata, koji su podelili radost ovog praznika rada.
Stihovi Fajada Hamisa, posvećeni Manuelu Navari Luni, revolucionarnom pesniku i komunisti koji je od svojih 6 meseci živeo u pokrajini Granma, gde je počeo naš poslednji rat za oslobođenje, čule su se više puta.
Od malih nogu je Manuel morao da napusti školu u gradu Mansanilju i da se uključi u obavljanje raznih poslova. Bio je sluga, čistač cipela, ronilac, noćni čuvar i javni tužilac. Učio je za svoj račun da bi postigao više.
Prve stihove objavljuje 1915 g., prvu knjigu 1919 g. Godine 1930 se priključuje Komunističkoj partiji. Radio je u prvoj komunističkoj opštini na Kubi posle pada Maćada 1933 g. Posle revolucionarne pobede 1959 g., ušao je u nacionalnu miliciju i učestvovao u čišćenju Eskambraja i pobedi na Plaži Hiron, prkoseći vremenu.
Za ovu slobodu pesme pod kišom
treba dati sve.
Za ovu sloboda da se bude tesno vezan
za čvrstu i slatku utrobu naroda
treba dati sve.
Za ovu slobodu suncokreta otvorenog u zoru
uključenih fabrika i osvetljenih škola
i zemlje koja krcka i deteta koje se budi
treba dati sve...
... Za ovu slobodu koja je teror
onih koji su je uvek kršili
u ime raskošne bede.
Za ovu slobodu je noć ugnjetača
konačna zora koja osvetljava upale zenice,
bose noge
probušene krovove
i oči dece koja su se lutala
po prašini.
Za ovu slobodu koja je carstvo mladosti
Za ovu slobodu
lepu kao život
Treba dati sve...
Boje crvena, plava i bela naše zastave, koja viori u vrednim rukama hiljada mladih sa Univerziteta informatičkih nauka koji su zatvorili paradu; škola učitelja umetnosti, baleta; studentskih saveza iz prestonice, disciplinovanih i aktivnih mladih studenata koji se obrazuju za socijalne radnike, dece iz «Košnice» i drugih izraza dela naše Revolucije, znaju da su nosioci jedne vatre koji niko nikada ne bi mogao da ugasi.
Veoma sam zadovoljan zbog saznanja da je tamo prisustvujući svemu tome bio Migel de Eskoto. Tri dana ranije, u svom govoru pred ministrima spoljnih poslova i predstavnicima Pokreta nesvrstanih zemalja, je izneo:
«...Svetski poredak postoji zasnovan na kapitalističkoj kulturi koja izjednačuje biti više sa imati više, pokreće egoizam, pohlepu, zelenaštvo i društvenu neodgovornost. Te anti vrednosti kapitalističke kulture su gurnule svet u niz konvergentnih kriza koje, pošto se na njih nije odmah efikasno obratila pažnja, dovode u opasnost nastavak same ljudske vrste i sposobnost opstanka života na Zemlji.
«U osnovi svih različitih kriza sa kojima se suočavamo leži jedna ogromna moralna kriza, jedna velika kriza vrednosti i etičkih principa. Svi smo izdali vrednosti proistekle iz naših odgovarajućih verskih ili etičko-filozofskih tradicija. Izdali smo sami sebe upavši u kapitalističko iskušenje, i prihvativši njegove anti životne vrednosti, mržnje i egoizma, pretvorili smo se u najgore otimače, neprijatelje naše majke Zemlje, dehumanizovali smo se...
«Kuba je uvek bila mesto za duhovno osveženje. Ovde svi možemo da konstatujemo da je ljubav jača i da može više od egoizma. Ovde više nego na bilo kom drugom mestu možemo da naučimo šta je solidarnost, najvažniji protivotrov da bi čovečanstvo moglo da preživi mahniti egoizam u kome je izgleda bilo osuđeno da nestane.
«...U ovom 21 veku, veku pomirenja i mira putem vladavine zakona, socijalne pravde i demokratske uključenosti, poštujemo sve manjine i sve želimo da saslušamo. G-192, Generalna skupština, je mesto gde će morati da se odlučuje o smeru koji ćemo uzeti da bi smo pobegli od zamke mahnitog i samoubilačkog egoizma u koji je kapitalizam odveo svet. Ne sa revanšizmom bilo koje vrste, već u duhu izgradnje jednog boljeg sveta za svakog i svaku bez izuzetka i isključivanja...»
Nije težio dužnosti Predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija koji se razmeće. Saznao je za svoju kandidaturu preko ambasadorke Nikaragve u Ujedinjenim Nacijama. Kandidatura je pripadala regionu Amerike i Danijel Ortega, koji je poznavao njegove kvalitete, ga je predložio bez oklevanja. Nije imao vremena ni da objasni svoje zdravstvene probleme za prihvatanje tako obavezujuće dužnosti. Zemlje Latinske Amerike, Afrike i ostale zemlje Trećeg sveta su ga odmah podržale. Migel se nije dao smesti zbog teškoća i prihvatio je dužnost.
Predao mi je jedan dokument koji je potpisao kao Predsednik Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija koji označava Kubu kao paradigmu međunarodne solidarnosti, pokazao zlatnu medalju koju je on dizajnirao, koja je išla uz njegov dekret.
U svom govoru je potvrdio druge stvari od velikog interesa, koje ne nabrajam da bih izbegao da budem previše opširan.
Bila je veoma velika čast to što je uradio i rekao o našoj Revoluciji.
...treba dati sve
ako bude bilo potrebno
čak i senku
i nikada neće biti dovoljno.
Potvrdio je na kraju pesnik Fajard Hamis.
Fidel Kastro Ruz
1. maj 2009 g.
