SAMOUBILAČKA GREŠKA
U razmišljanju napisanom pre tri dana, 25.6., u četvrtak uveče, sam rekao: «ne znamo šta će se ove noći ili sutra desiti u Hondurasu, ali će hrabro ponašanje Selaje ući u istoriju.»
Dva pasusa pre toga sam ukazao: «...ono što se tamo bude dogodilo biće test za OAD i za sadašnju administraciju Sjedinjenih Država.»
Preistorijska interamerička institucija se sastala sledećeg dana u Vašingtonu i u jednoj skrušenoj i mlakoj rezoluciji obećala da će odmah da preduzme odgovarajuće radnje da bi uspostavila harmoniju među suprotstavljenim stranama. To jest, pregovore između pobunjenika i ustavnog predsednika Hondurasa.
Visoki vojni šef, koji i dalje komanduje honduraskim oružanim snagama, dao je javne izjave koje se ne slažu sa stavovima predsednika, dok je samo formalno priznao njegov autoritet.
Pobunjenicima nije trebalo ništa drugo od Organizacije američkih država. Nije ih bila briga za prisustvo velikog broja međunarodnih posmatrača koji su doputovali u tu zemlju da bi potvrdili narodne konsultacije, o kojima je Selaja govorio do duboko u noć. Danas, pre svitanja, su ka rezidenciji predsednika uputili oko 200 dobro obučenih i naoružanih profesionalnih vojnika, koji su grubo uklonivši vod Počasne garde, oteli Selaju, koji je u tom trenutku spavao, odveli ga u vazduhoplovnu bazu, silom ga ubacili u avion i prebacili do jednog aerodroma u Kostariki.
U 8:30 ujutru, saznali smo preko «Telesura» vest o upadu u Predsednički dom i otmici. Predsednik nije mogao da prisustvuje započinjanju narodnih konsultacija koje bi se održale ove nedelje. Nije se znalo šta su sa njim uradili.
Zvanična TV stanica je ćutala. Želeli su da spreče prerano objavljivanje izdajničke akcije preko «Telesura» i «Cubavision Internacional», koje su obavestile o događajima. Zbog toga su ukinuli centre za prenos i na kraju ugasili struju čitavoj zemlji. Još uvek Kongres i visoki sudovi uključeni u zaveru nisu bili objavili odluke koje su opravdavale zaveru. Prvo su sproveli neobjašnjivi vojni udar, a zatim ga legalizovali.
Narod se probudio pred svršenim činom i počeo da reaguje sa rastućim negodovanjem. Nije se znala sudbina Selaje. Tri sata kasnije, narodna reakcija je bila takva da su se videle žene kako pesnicama udaraju vojnike kojima su puške skoro ispadale iz ruku zbog čiste dekoncentracije i nervoze. Na početku su njihovi pokreti ličili na neku čudnu borbu sa avetima, kasnije su nastojali da rukama pokriju kamere «Telesura», uperivši drhteći puške na reportere, i povremeno, kada je narod napredovao, vojnici su se povlačili. Poslali su blindirane transportere sa topovima i mitraljezima. Stanovništvo je bez straha diskutovalo sa posadama oklopnih vozila; narodna reakcija je bila iznenađujuća.
Oko 2 po podne, u koordinaciji sa pobunjenicima, jedna pripitomljena kongresna većina je smenila s položaja Selaju, ustavnog predsednika Hondurasa i imenovala novog šefa države, tvrdeći svetu da je on podneo ostavku, pokazujući lažni potpis. Nekoliko minuta kasnije, Selaja, sa aerodroma u Kostariki, obaveštava o svemu šta se dogodilo i kategorički demantuje vest o svojoj ostavci. Zaverenici su pred svetom napravili komediju.
Danas su se dogodile mnoge druge stvari. «Cubavision» se potpuno posvetila razotkrivanju udara, sve vreme obaveštavajući naše stanovništvo.
Bilo je čisto fašističkih događaja, koji iako su očekivani ne prestaju da zapanjuju.
Patrisia Rodas, ministarka spoljnih odnosa Hondurasa je bila posle Selaje glavni cilj pobunjenika. Drugi odred je poslat u njenu rezidenciju. Ona je hrabra i odlučna, brzo reagovala, nije izgubila ni trenutak da preko svih medija obznani udar. Naš ambasador je ostvario kontakt sa Patrisijom da bi saznao situaciju, kao što su učinili i drugi ambasadori. U određenom trenutku je zatražila da se diplomatski predstavnici Venecuele, Nikaragve i Kube sastanu sa njom, kojoj je, brutalno progonjenoj, bila potrebna diplomatska zaštita. Naš ambasador, koji je od prvog trenutka imao ovlašćenje da ponudi najveću podršku ustavnoj i zakonitoj ministarki, pošao joj je u posetu u njenu rezidenciju.
Kada su već bili u njenoj kući, pobunjenička komanda je poslala majora Osegeru da je uhapsi. Oni su stali pred ženu i rekli da je pod diplomatskom zaštitom i da može da se kreće samo u društvu ambasadora. Osegera se raspravlja sa njima i to čini uz poštovanje. Nekoliko minuta kasnije u kuću upada nekih 12 do 15 ljudi u uniformi i sa kapuljačama. Trojica ambasadora grle Patrisiju; maskirani se ponašaju brutalno i uspevaju da odvoje ambasadore Venecuele i Nikaragve; Ernandes je tako čvrsto uzima pod ruku da ih maskirani oboje vuku do kamioneta, voze ih u vazduhoplovnu bazu, gde uspevaju da iz razdvoje, i odvode je. Dok je tamo bio zatvoren, Bruno, koji je imao vesti o otmici, stupa u kontakt sa njim mobilnim telefonom; jedan maskirani nastoji da mu grubo istrgne telefon; kubanski ambasador koji je već bio udaren u Patrisijinoj kući mu dovikuje: «Ne guraj me, mudonjo!» Ne znam da li je reč koji je izgovorio ikad izrekao Servantes, ali je ambasador Huan Karlos Ernandes bez sumnje obogatio naš jezik.
Posle su ga ostavili na nekom putu daleko od misije i pre nego što su ga napustili rekli su mu da ako progovori, može da mu se dogodi nešto gore. «Ništa nije gore od smrti», odgovorio im je sa dostojanstvom, «i zbog toga vas se ne plašim.» Susedi iz tog kraja su mu pomogli da se vrati u ambasadu, odakle je odmah ponovo stupio u kontakt sa Brunom.
Sa tom visokom komandom pobunjenika se ne može pregovarati, treba zahtevati njihovu ostavku i da drugi, mlađi oficiri, koji se nisu kompromitovali sa oligarhijom, zauzmu vojnu komandu, ili nikada neće biti vlade «naroda, u ime naroda i za narod» u Hondurasu.
Pobunjenicima, opkoljenim i izolovanim nema mogućeg spasa, ako se problemu čvrsto suprotstavi.
Čak je i gospođa Klinton već u popodnevnim časovima izjavila da je Selaja jedini predsednik Hondurasa, a honduraski pobunjenici čak i ne dišu bez podrške SAD.
Do pre nekoliko časova u pižami, Selaju će svet priznati kao jedinog ustavnog predsednika Hondurasa.
Fidel Kastro Ruz
28. juna 2009 g.
