PITANJE NA KOJE NEMA ODGOVORA

 

Našem svetu ne prete samo sve teže i  češće ciklične ekonomske krize. Nezaposlenost, slom i ogromni gubitci dobara i bogatstva, su nerazdvojne saputnice slepih zakona tržišta koji danas vladaju svetskom privredom. Neoliberalizam zabranjuje svako uplitanje države kao remetilački element privrede, kao da bi mogao da postoji unutrašnji red, vojska, zdravstvo, obrazovanje, kultura, nauka, sudovi, sudije i druge mnogobrojne aktivnosti bez države i njenih zakona.

Ona je, naravno, svojom strogošću i prisilnom snagom smetala onima koji su kao Marks, Lenin i drugi teoretičari videli u njoj instrument eksploatatora za nametanje omraženog kapitalističkog sistema i začeli su ideju da je pretvore u instrument Revolucije u etapi tranzicije ka potpuno novom društvu.

Kolonijalisti, kapitalisti i imperijalisti si stvorili svoje kodekse ponašanja i nametnuli svoje vrednosti. Govore o slobodi, demokratiji, ljudskim pravima, itd. U SAD su, posle njenog osnivanja, milioni ljudskih bića i dalje radili kao robovi, kojima osnivač nije dodelio nikakvo pravo kako je utvrđivala Deklaracija iz Filadelfije. Tokom skoro 100 godina bili su roba koja se kupovala i prodavala na tržištu, a tokom drugih 100 godina posle građanskog rata,  trpeli su strašnu diskriminaciju i marginalizaciju. Danas još uvek, zajedno sa Indijancima i Latinoamerikancima, čine najsiromašnije građane koji nastanjuju američke zatvore i obavljaju najteže i najgore plaćene poslove.

Ne podvlači se da milijarde ljudi u svetu pate od neznanja, nezaposlenosti, nerazvijenosti, bolesti koje skraćuju njihove živote na dve trećine, ili polovinu, a ponekad i manje, od onih u bogatim zemljama.

Na stare probleme se dodaju drugi kao trgovina drogom, organizovani kriminal, krađa mozgova i ilegalna emigracija. Čak i ljudske umove nastoje da pokore preko  sredstava masovne komunikacije i najmodernijih tehnika takozvane industrije zabave.

Na kojoj osnovi počiva taj sistem? Na bogatstvu i sili. Radi toga raspolažu svim novcem sveta i najsavršenijim sredstvima vojne moći. Osim toga su veliki proizvođači i izvoznici oružja koje ne sadrži nekakvu pretnju njihovoj svetskoj hegemoniji, ali podstiče lokalne ratove, dobit multinacionalnih kompanije i zavisnost njihovih saveznika.

Štampaju devize koje traži međunarodna trgovina u količinama koje ne znaju za granice, njima nabavljaju posede za svoje multinacionalne kompanije, prirodne resurse i plodove znoja naroda, da bi održali potrošačka društva i rasipništvo koje su stvorili.

Osim toga SAD održavaju monopolski kontrolu međunarodnih organizacija za kreditiranje i investicije.

Kada ove brige obuzmu misli mnogih miliona ljudi u svetu, koji ne dozvoljavaju da se ušuškaju u proklamovane laži, stalno stižu vesti o drugim stvarima.

Na primer:  američke multinacionalne kompanije su u 2004 g., poslednjoj koja  stoji u statistici, ostvarile dobit od 700 milijardi dolara u inostranstvu,  za koju su  američkim poreskim organima platile samo 19 milijardi zbog popusta, koji daju posebne privilegije američkim preduzećima koja ulažu u druge zemlje, što pogađa  ona koji to rade u samim Sjedinjenim Državama stvarajući tamo radna mesta. Ispravna ideja sadašnje administracije da smanji tu privilegiju izazvala je proteste značajnih preduzetničkih organizacija SAD o čijoj ekonomskoj i političkoj moći niko ne diskutuje.

Sakupljanje bezbroj domaćih i međunarodnih vesti koje odražavaju nacionalne privilegije koje je ta zemlja nametnula svetu, mogla bi čak da bude i vredna zabava.  Ima političara u i van SAD koji se vređaju ako se neko usudi da ih oceni kao imperiju, kao da postoji druga reč koja bi to bolje definisala.

Druga strana medalje je još gora.  Povremeno se govorilo o sedam flota kojima SAD nameću svetu svoju vojnu silu,  uz podršku više od 800 vojnih baza raspoređenih po planeti. Gvantanamo, čiji su zatvori i torture pogodili svetsko javno mnenje, samo je jedna od stotinu baza kojima raspolažu.

Možda bi se mogla imati ideja o vojnoj moći kojom supersila podržava ekonomski i društveni sistem nametnut čovečanstvu, uz pominjanje nekih podataka nedavno objavljenih u specijalizovanoj štampi.

Američka vojna moć  se zasniva na nuklearnom arsenalu.

Poseduju 534 balističke interkontinentalne rakete (ICBM) Minuteman III, i Peacekeeper; 432 onih za podmorsko lansiranje (SLBM), Trident C-4 i D-5, postavljenih na 17 podmornica tipa Ohajo i oko 200 nuklearnih bombardera dugog dometa koji se mogu snabdevati u vazduhu,  a među njima 16 nevidljivih B-2.  Rakete su nosioci više glava.  Broj rasprostranjenih nuklearnih glava varira između 5 i 10 hiljada.  Njihove oružane snage raspolažu sa više od 2 miliona ljudi.

Na ovo se dodaje stotine satelita za vojnu upotrebu i komunikacije, koji čine specijalni štit i sredstva za elektromagnetni rat.

Rusija, druga velika nuklearna sila je bila okružena ofanzivnim nuklearnim oružjem.

Gotovo da ne bi trebalo dodati ni jednu reč više, izuzev možda da bi podsetili da su zahvaljujući monopolu novca i prirodnih resursa, SAD juče kroz usta glavnog komandanta sajber rata za Pentagon, najavile da je ta zemlja «odlučila da predvodi globalni napor za upotrebu računarske tehnologije za odvraćanje ili poraz neprijatelja, istovremeno sa zaštitom ustavnih prava  stanovništva.» Vest je prenele glavna američka novinska  agencija AP.

Kolika sigurnost se može tražiti u današnjem svetu? To je pitanje  na koje nema odgovora!

 

Fidel Kastro Ruz

6. maj 2009 g.