ZBOG ČEGA SE KUBA ISKLJUČUJE

 

Juče u petak 3. aprila  u podne, imao sam susret od skoro dva sata sa Danijelom Ortegom i njegovom suprugom Rosario Marijom.

Kao što sam objasnio u pismu poslatom Danijelu po podne, bio sam prijatno impresioniran susretom. Zahvalio sam mu na prilici koju sam imao da se detaljno upoznam sa njegovom borbom u Nikaragvi.

Izrazio sam žaljenje zbog kadrova koji su preminuli i setio se Tomasa Borhea, Bajarda, Haimea Viloka, Migela D’Eskota i drugih koji su bili verni snovima Sandina i revolucionarnim idejama koje je Sandinistički front doneo u Nikaragvu.

Zamolio sam ga da mi što češće šalje vesti da bih upoznao golgotu jedne male zemlje Trećeg sveta pred nezasitim ambicijama G-7.

Rosariji sam poslao primerak knjige „Geologija Kube za sve” koju sam dobio pre tri dana, jednu predivnu biografiju prirode našeg ostrva kroz stotine miliona godina, ilustrovanu lepim slikama i fotografijama, koju je napisalo 12 kubanskih naučnika,  što zajedno sa njihovim pričama i analizama čini književni biser. Pokazao sam joj je i veoma ju je zainteresovala.

Sa Danijelom sam dugo razgovarao o „famoznom” samitu dve Amerike koji će se održati 17., 18. i 19. u Puertu Espanji, glavnom gradu Trinidada i Tobaga.

Ti samiti imaju svoju, naravno dosta mračnu, istoriju. Prvi je održan u Majamiju, prestonici kontrarevolucije, blokade i prljavog rata protiv Kube. Taj samit je održan 9.,10. i 11. decembra 1994 g. Sazvao ga je Bil Klinton,  predsednik SAD izabran novembra 1992 g.

SSSR je raspao i naša zemlja je bila usred specijalnog perioda. Računalo se sa padom socijalizma i u našoj otadžbini kao što se dogodilo prvo u Istočnoj Evropi, a potom i u samom Sovjetskom Savezu.

Kontrarevolucionari su pripremali svoje kofere da se pobedonosno vrate na Kubu. Buš otac je izgubio izbore, kao posledicu pre svega ratne avanture u Iraku. Klinton se pripremao za post revolucionarnu kubansku eru u Latinskoj Americi. Koncenzus iz Vašingtona je imao punu važnost.

Prljavi rat protiv Kube je bio na ivici da se uspešno okonča. Hladni rat se završio pobedom Zapada i novo doba se otvaralo za svet.

Na samit u Majamiju 1994 g. su sa entuzijazmom pohrlili predsednici juga i Centralne Amerike ohrabreni Klintonovim pozivom.

Predsednik Argentine, Karlos Menem, je predvodio spisak južnoameričkih predsednika koji su pohrlili na sastanak, praćen Lakaljeom, desničarskim susedom iz Urugvaja, Eduardom Freiom, demohrišćaninom iz Čilea, Bolivijancem Sanćezom de Losadom, Fuhimorijem iz Perua, Rafaelom Kalderom iz Venecuele. Nije bilo ništa čudno što su privukli Itamara Franka i Fernanda Enrikea Kardosa, njegovog naslednika u predsedništvu, Sampera iz Kolumbije i Siksta Durana iz Ekvadora.

Spisak prisutnih u Majamiju iz Centralne Amerike je predvodio Kalderon Sol, iz partije ARENA u Salvadoru i Violeta Ćamoro koju su Nikaragvi, zbog prljavog antisandinističkog rata, nametnuli  Regan i Buš otac.

Ernesto Sediljo je na Samitu u Majamiju predstavljao Meksiko.

Iza  samita je postojao jedan strateški cilj: imperijalistički san o sporazumu o slobodnoj trgovini od Kanade do Patagonije.

Ugo Ćaves, predsednik Bolivarske Republike Venecuele, nije se još uvek pojavljivao na samitima do 2001 g. u Kvebeku, kao ni Džordž V. Buš sa svojom zlokobnom ulogom u međunarodnoj sferi.

Istorija je htela da naš Nacionalni heroj i pobornik nezavisnosti Kube, Hose Marti,  upozna prvu veliku ekonomsku  krizu kapitalizma u SAD koja je trajala do 1893 g. Shvatio je da bi ekonomska unija sa SAD značila kraj nezavisnosti i kulture naroda Latinske Amerike.

Maja 1888 g., predsednik SAD je poslao narodima Amerike i Kraljevstvu Havaji u Pacifiku poziv Senata i Predstavničkog doma te zemlje na međunarodnu konferenciju u Vašingtonu  da bi između ostalog razmotrili «da svaka od vlada usvoji jednu zajedničku srebrnu valutu, koja bi se obavezno koristila u recipročnim trgovinskim transakcijama  građana svih država Amerike».

Bez sumnje su članovi kongres morali dobro da prouče posledice tih mera.

Skoro dve godine kasnije Međunarodna američka konferencija, čiji su deo bile SAD, preporučila je da se uspostavi međunarodna monetarna unija i da se, kao osnova te unije, iskuje jedna ili više valuta koje bi mogle da se koriste u zastupljenim zemljama.

 Na kraju je, posle mesec dana produžetka, kako je sam Marti ispričao, u Međunarodnoj monetarnoj komisiji delegacija SAD izjavila, marta 1891 g., da «je to bio fascinantan san koji nije mogao da se  pokrene bez dogovora sa ostalim zemljama sa globusa». Isto su tako preporučile upotrebu zlata i srebra u valutama koje bi se kovale.

To je bio predznak onoga što će se dogoditi 55 godina kasnije kada im je u Breton Vudsu data privilegija da, umesto korišćenja zlata i srebra izdaju međunarodnu valutu u papirnoj  novčanici.

Taj događaj je ipak dao prostora da Marti izradi najimpresivniju političku i ekonomsku analizu koju sam u životu pročitao, objavljenu u «Ilustrovanoj reviji Njujorka», maja 1891 g., u kojoj se odlučno protivi ideji.

Tokom susreta s Danijelom, on mi je predao veliki broj  članova o kojima se diskutuje u vezi finalne deklaracije sa sledećeg samita u Puerto Espanji.

OAD pravi smernice kao stalni sekretar Samita dveju Amerika:  to je uloga koju joj je dodelio Buš. Ima 100  članova, izgleda da ta institucija voli okrugle brojeve da bi zasladila pilulu i da bi dokumentu dala veću snagu. Po jedan epigraf za svaki od 100 najboljih  stihova lepog jezika.

Bilo je naravno veliki broj nedopustivih koncepata. Biće to  vatrena proba za narode Kariba i Latinske Amerike.  Da li je to možda nazadak? Blokada i osim toga isključivanje posle 50 godina otpora?

Ko će nositi tu odgovornost? Ko sada traži naše isključenje? Možda se ne shvata da su vremena dogovora uz isključivanje našeg naroda ostala iza? Biće značajnih rezervi u toj izjavi koju potpisuju šefovi država da bi se shvatilo da, uprkos izmena postignutih u teškim diskusijama, postoje ideje koje su za njih neprihvatljive.

 Kuba je uvek pokazivala spremnost da u novim okolnostima  ponudi najveću saradnju u diplomatskim aktivnostima zemalja Latinske Amerike i Kariba. To dobro znaju oni koji to treba da znaju, ali se ne može od nas tražiti da ćutimo pred nepotrebnim i nedopustivim ustupcima.

Čak će i kamenje progovoriti!

 

Fidel Kastro Ruz

4. april 2009 g.