DEKLARACIJA KUBANSKE VLADE

 

Činom od posebnog istorijskog značaja, OAD je upravo formalno sahranila sramnu rezoluciju koja je 1962 g. isključila Kubu iz Interameričkog sistema.

Ta odluka je bila sramna i nezakonita, suprotna samim ciljevima i principima deklarisanim u Povelji OADa. Istovremeno je bila  u skladu sa razvojnim putem te  Organizacije; sa motivom zbog koga je stvorena, pokrenuta i definisana od strane SAD. Bila je dosledna svojoj ulozi instrumenta američke hegemonije u hemisferi,  i uz mogućnost Vašingtona da nameće svoju volju Latinskoj Americi u istorijskom trenutku u kome je pobedila Kubanska revolucija.

Danas region Latinske Amerike i Kariba živi drugu stvarnost. Odluka koju je usvojila XXXIX Generalna skupština OADa je plod volje vlada koje  imaju najveću obavezu prema svojim narodima, prema stvarnim problemima regiona i prema osećanju nezavisnosti koje nažalost nije prevladavalo u 1962 g. Kuba priznaje zaslugu Vlada koje su se potrudile da formalno izbrišu tu rezoluciju koja je na ovom sastanak nazvana «nesahranjenim lešom».

Odluka da se stavi van snage VI rezolucija sa Osmog konsultativnog sastanka ministara spoljnih poslova OADa,  predstavlja  nesumnjivu uvredu politici koju su SAD sledile prema Kubi od 1959 g.  Ima za cilj ispravljanje jedne istorijske nepravde i skida krivicu sa naroda Kube i naroda Amerike.

Uprkos koncenzusu postignutom u poslednjem minutu, ova odluka se usvaja protiv volje Vašingtona i pored intenzivnog delovanja i pritisaka vršenih na vlade iz regiona. Tako se imperijalizmu pripisuje poraz uz korišćenje njegovog sopstvenog instrumenta.

Kuba sa zadovoljstvom prihvata taj izraz suverenosti i rodoljublja, dok istovremeno zahvaljuje vladama koje su, u duhu solidarnosti, nezavisnosti i pravde,  definisale pravo Kube da se vrati u Organizaciju. Isto tako shvata želju da OAD oslobode jedne stigme koja je trajala kao simbol servilnosti institucije.

Ipak, Kuba još jednom potvrđuje da se neće vratiti u OAD.

Od pobede revolucije, Organizacija američkih država je igrala aktivnu ulogu u korist politike neprijateljstva Vašingtona prema Kubi. Ozvaničila je ekonomsku, blokadu, stavila embargo na oružje i strateške proizvode i uspostavila obaveznost da zemlje članice prekinu diplomatske odnose sa našom revolucionarnom državom. Godinama je pretendovala, čak i uprkos  smišljenog isključenja, da Kubu drži pod svojom  nadležnošču i  podvrgne je svojoj i  jurisdikciji njenih specijalizovanih organa. Radi se o jednoj Organizaciji sa ulogom i putem koji  Kuba odbacuje.

Kubanski narod je znao da izdrži agresije i blokadu,  nadvlada diplomatsku, političku i ekonomsku izolaciju i sam se suoči,  ne  slamajući se, sa upornom agresivnošću najmoćnije imperije koju je planeta upoznala.

Naša zemlja danas održava diplomatske odnose sa svim zemljama hemisfere, izuzev SAD. Sa većinom njih razvija široke veze prijateljstva i saradnje.

Kuba je, osim toga, stekla potpunu nezavisnost i nezaustavljivo se kreće ka sve pravednijem, ravnopravnijem i solidarnijem društvu.

To je učinila sa vrhunskim heroizmom, žrtvama i solidarnošću sa narodima  Amerike. Deli vrednosti koje su suprotne onima neoliberalnog i sebičnog kapitalizma koje promoviše OAD i ima pravo i autoritet da kaže ne ideji uključivanja u jedan organ u kome SAD još uvek vrše ugnjetavačku  kontrolu. Narodi i vlade regiona će znati da razumeju ovaj  ispravni stav.

Danas se jasnije može razumeti da je OAD ta koja je inkompatiblina sa najpodsticajnijim željama naroda Latinske Amerike i Kariba,  koja je nesposobna da predstavlja njihove vrednosti, interese i njihove istinske žudnje za demokratijom;  koja nije znala da  reši probleme nejednakosti, disparitet bogatstva, korupciju, strano mešanje, grabljive akcije multinacionalnog kapitala. Ona je ta koja je ćutala pred najužasnijim zločinima, koja šuruje sa interesima imperijalizma, koja kuje zavere i subverzije protiv pravih, legitimno konstituisanih vlada sa dokazanom narodnom podrškom.

Govori i izjave iz San Pedra Sule su bili previše rečiti.  O kritikama zasnovanim na anahronizmu te organizacije, njenom razvodu od kontinentalne stvarnosti i sramnom razvojnom putu, ne može da prestane da se vodi računa.

Zahtevi da se jednom za svagda okonča kriminalna ekonomska blokada SAD prema Kubi odražavaju rastuće i nezaustavljivo osećanje čitave hemisfere. Tamo predstavljen duh nezavisnosti mnogih koji su govorili, je taj sa kojim se Kuba identifikuje.

Žudnje za integracijom i dogovaranjem Latinske Amerike i Kariba su sve izraženije. Kuba aktivno učestvuje i namerava da to i dalje čini, u regionalnim mehanizmima one, koju je Hose Marti nazvao «naša Amerika», od Rio Brava do Patagonije, uključujući  kompletne ostrvske Karibe.

Jačanje, širenje i harmonizacija tih organa i grupa je put koji je Kuba izabrala;  ne vodi je iluzija da se vrati u jednu organizaciju koja ne dopušta reforme i koju je istorija već osudila.

Odgovor naroda Kube na sramotni  Osmi konsultativni sastanak ministara spoljnih poslova OAD, bila je Druga deklaracija Havane, koju je usvojila narodna skupština 4. februara 1962 g. sa više od milion Kubanaca na Trgu Revolucije.

Deklaracija je doslovno tvrdila:

«...Koliko god da je bila velika epopeja nezavisnosti Latinske Amerike,  koliko god je herojska bila ta borba, današnjoj generaciji Latinoamerikanaca je pripala još veća i još odlučnija epopeja za čovečanstvo. Jer je ona borba bila za oslobođenje od španske kolonijalne vlasti, od jedne dekadentne Španije,  koju je napala Napoleonova vojska. Danas joj pripada borba za oslobođenje pred najmoćnijom na svetu imperijalnom metropolom, pred najvažnijom silom svetskog imperijalističkog sistema i  za pružanja čovečanstvu još veće usluge od one koju su pružili naši pretci.

«...Zato je to veliko čovečanstvo reklo: Dosta! I pokrenulo se. I njegov marš divova se više neće zaustaviti dok ne osvoje istinsku nezavisnost,  za koju su već više puta uzaludno ginuli.»

Bićemo verni tim idejama koje su našem narodu omogućile da održi Kubu slobodnom, suverenom i nezavisnom.

 

Havana, 8. jun 2009 g.