DATI SVE
Prvi maj, još uvek pod utiskom parade, boja naše zastave, koja je danas simbol solidarnosti pred očima sveta i mladih, inteligentnih i zanesenih lica naših studenata, koji su zatvorili paradu te reke koja se razlivala, padaju mi na pamet reči pesnika, toliko puta ponovljene toga dana.
“Za ovu slobodu treba dati sve!”
Osetio sam želju da saznam više o životu Fajada Hamisa. Samo dva sata posle objavljivanja onog razmišljanja o Međunarodnom danu radnika, počeo sam da čitam materijale. Slučajno, prvo što sam video je bila jedna poruka naše drage prijateljice Stele Kaloni. Preko nje detaljno znamo o zaverama, strašnim zločinima koje su počinile vlade SAD kao pokretači i saveznici najkrvavijih tiranija koje su upoznali narodi ovog kontinenta. U ovom konkretnom slučaju je, međutim, bilo govora o Fajadu Hamisu, autoru pesme i o prenošenju utisaka o ponekad gorkoj stvarnosti, iako ništa, uprkos tome, ne može da zaustavi njegov entuzijazam.
Prenosim doslovno reči poruke koju sam imao čast da dobijem te noći, Prvog maja:
«Dragi Komandante,
«Jako me je potreslo to što ste citirali Fajada koga sam upoznala u Meksiku i za koga me je vezalo jedno lepo prijateljstvo i drugarstvo. On je bio prijatelj svih izgnanika. Veliki pesnik, slikar, umetnik sa velikom ljubavlju za svoju zemlju. Tada je bio kulturni ataše. Divan u svemu što je radio. Čak sam mu napisala i jednu kratku pesmu. Međutim, ono što mi se učinilo lepim je to što ste izvukli ono o «davanju svega» jer je danas, kada nas napada ona koju nazivam «fatalnom privlačnošću» neoliberalne nekulture, koja je dosta napredovala, tako potrebno da se to ponovi. Patetičan je postmodernizam nerazvijenosti, koji je pričinio toliko štete i pomogao da se opravdaju toliki individualizmi.
«Ja, ja, ja pre nas, uvek gledati kako da pobedimo drugoga, je nešto jako daleko od tog davanja svega, a raširilo se kao pandemija koja gazi sve pred sobom, stara prijateljstva i odanost, puteve koji su zajedno pređeni. Da bi se to još bolje radilo pribegava se cinizmu, ismevanja onih koji zadržavaju svoje principe, svoju veru u čovečanstvo, u čoveka, u pravdu, dostojanstvo.
Kuba je bila primer davanja svega, čak i onima koji nisu mogli da vide kao najrevolucionarniji čin revolucije – vredi preterati -, da je ta solidarnost stalna, kao zaštitni plašt drugih.
«Čini mi se da je ovo vreme da se povrati magija i poezija, jer se revolucije prave sa svim tim. Kada toga ne bi bilo, kažite mi kako bi ste se, na primer, ukrcali na «Granmu». Kako bi Kuba izdržala i odbranila se, a ujedno stvarala kulturu, obrazovanje, balet, sve ono što se rađalo na nesagorelim ostatcima jedne istinske Revolucije. Do sada, kada bi neko gledao one stare dokumentarne filmove o mladićima i devojkama kako idu u brda i planine da opismenjavaju, to je bilo, a i sada je to davanje svega, jer u tom duhu su išli i sa tim duhom idu.
«Doživela sam to u opismenjavanju u Nikaragvi, ili nedavno u Boliviji, kada sam potresena do suza, bila tog dana prisutna kada je ta zemlja proglasila da je oslobođena nepismenosti (a u njenom slučaju i na jezicima domorodaca). Ko to radi ako nema duh davanja svega?
«A primera je toliko, ali ponekad, pošto se ne vide svi zajedno, ne vide se. To su izolovane i hladne vesti. U jedom kvartu u Venecueli videla sam kubanske lekare, a jedna žena koja je došla sa svojom decom da ih vakciniše, mi je rekla «oni ovde daju sve». A šta reći o Petorici. Sve su dali da bi sačuvali svoju otadžbinu. Ostalo je malo, prolazno, bez korena.
«Jednog dana sam vam rekla da svi zajedno treba da napišemo istoriju solidarnosti, jer ćemo tog dana shvatiti da je neprijatelj koji se čini tako velikim, tako ogromnim, samo prazna ljuštura. Oni koji znaju šta je to «dati sve» su nepobedivi, jer i nastavljaju i nastavljaju da daju kroz vreme, bacajući svetlo kao voljeni Če.
«Srdačan pozdrav i hvala vam što nastavljate da dajete sve.
«Stela».
Lepe Steline reči za one koji bi želeli da znaju istinsku istoriju našeg doba, koja nikada neće moći da se izbriše jednim potezom pera!
Fidel Kastro Ruz
4. maj 2009 g.
