EKONOMSKI RAT KOJI SAD VODE PROTIV KUBE OCENJUJE SE KAO AKT GENOCIDA

Govor Felipea Peresa Rokea, Ministra spoljnih poslova Republike Kube pod temom 18 dnevnog reda Generalne skupštine pod naslovom: «Potreba ukidanja ekonomske, trgovinske i finansijske blokade koje su SAD nametnule Kubi».

Njujork, 8. novembar 2006 g.

Gospođo Predsednice,

Gospodo delegati,

Po 15. put za redom Kuba podnosi Generalnoj skupštini nacrt rezolucije pod naslovom «Potreba ukidanja ekonomske, trgovinske i finansijske blokade koju su SAD nametnule Kubi».

Činimo to u odbranu prava kubanskog naroda, ali i u odbranu prava američkog naroda i prava narada koje vi predstavljate u ovoj Skupštini.

Ekonomski rat koji Sjedinjene Države vode protiv Kube, najduži i najsuroviji poznat, ocenjuje se kao genocidan čin i predstavlja flagrantno kršenje Međunarodnog prava i Povelje Ujedinjenih Nacija. Za ovih 48 godina, američka blokada je Kubi nanela ekonomske štete veće od 86 milijardi dolara. Sedam od svakih 10 Kubanaca od rođenja je živelo podnoseći i izdržavajući posledice blokade koja nastoji da nas umori glađu i bolestima.

Blokada sprečava Kubu da trguje sa SAD i da prima turiste iz te zemlje. Zabranjuje Kubi da koristi dolar u svojim transakcijama i da dobija kredite ili obavlja poslove sa američkim bankama ili njihovim filijalama u drugim zemljama.

Blokada ne dozvoljava Svetskoj banci ili Interameričkoj banci za razvoj da daju Kubi čak ni neki skroman kredit.

Ali najteže od svega toga je što blokada SAD nameće svoje kriminalne odredbe odnosima Kube sa ostalim zemljama koji čine ovu generalnu skupštinu.

Videli smo, gospodo delegati, kako je predstavnik vlade SAD opet ponovio one iste neistinite argumente i iste laži koje je i prethodnih godina izrekao u ovoj Skupštini.

Laže kada kaže da je embargo bilateralna tema.

Laže kada kaže da Kuba može da trguje i kupuje u drugim zemljama ono što joj se odbija da kupuje u SAD.

Laže kada kaže da SAD ne prate brodove drugih zemalja koji pokušavaju da stignu na Kubu.

Kaže, osim toga, pred ovom Skupštinom da Kuba koristi blokadu kao izgovor.

Ponavljam uvaženom delegatu ono što sam već rekao prošle godine: ako vlada SAD smatra da Kuba koristi ovu temu kao izgovor, zbog čega nam ne oduzme izgovor ukidanjem blokade? Zbog čega ne ukine blokadu Kube, ako je po njenom mišljenju Kuba koristi kao izgovor da opravda svoju tobožnju propast?

Blokada zabranjuje trgovinu sa Kubom preduzećima koja se nalaze u vašim zemljama, gospodi delegati, ne samo američkim preduzećima, nego i preduzećima zemalja koje vi predstavljate u ovoj Skupštini, a koja su filijale američkih kompanija. Isto tako, brodovi sa zastavom vaših zemalja, gospodo delegati, ne mogu da uđu u američke luke, ako su prethodno prevozili robu sa i do Kube. To je Toričelijev zakon, koji je potpisao predsednik Buš otac, 1992 g.

Američka blokada takođe zabranjuje preduzećima iz ostatka sveta, onima iz vaših zemalja, gospodo delegati, da izvoze u SAD proizvode koji sadrže kubanske sirovine i sprečava ta preduzeća da izvoze na Kubu proizvode ili opremu koja bi sadržala više od 10% američkih komponenti. To je istina.

Blokada, gospodo delegati, proganja preduzetnike drugih zemalja, ne samo američke, već i one iz drugih zemalja, vaše sunarodnike, koji pokušaju da ostvare investicije na Kubi. Preti im se zabranom ulaska u SAD, njima i njihovim porodicama, pa čak i suđenjem pred američkim sudovima. To je Helms-Bartonov zakon iz 1996 g.

Neću insistirati na primerima koji dokazuju sve što sam rekao. Gospodin Generalni sekretar je podelio opširan izveštaj, uz doprinos 96 zemalja i 20 međunarodnih organa i organizacija, u kome se neoborivo pokazuju patnje i nestašice koje blokada nameće životu i razvoju kubanskog naroda.

Ali nam se čini važnim, gospodo delegati, da obavestimo Generalnu skupštinu o planu za ponovno osvajanje Kube koji je odobrio predsednik Buš maja 2004 g. i aktualizovao jula 2006g. U njemu se jasno priznaje ono što bi američka vlada učinila u našoj zemlji, ako u nekom trenutku uspe da je stavi pod svoju kontrolu.

Prema predsedniku SAD, najvažnije bi bilo vratiti sve posede na Kubi starim vlasnicima. To bi, na primer, uključivalo oduzimanje zemlje stotinama hiljada seljaka koji su danas na Kubi njeni individualni ili zadružni vlasnici, da bi se na njoj ponovo uspostavile latifundije. Značilo bi isto tako i izbacivanje iz stanova miliona kubanskih vlasnika, da bi se nekretnine ili zemljište vratilo starim potražiocima.

Predsednik Buš je to opisao kao ubrzan proces pod potpunom kontrolom vlade SAD, radi čega bi se stvorila takozvana Komisija za ponovno uspostavljanje prava vlasništva.

Isto tako bi se stvorila i druga struktura, Stalni komitet vlade SAD za ekonomsku obnovu Kube, koji bi upravljao procesom nametanja Kubi veoma oštrog programa neoliberalnog prilagođavanja, koji bi uključivao divljačku privatizaciju usluga školstva i zdravstva i ukidanje socijalnog osiguranja i pomoći. Ukinule bi se penzije i penzioni fondovi, a penzionerima bi se ponudio rad u građevinarstvu, u takozvanom Korpusu kubanskih penzionera.

Predsednik Buš priznaje «da neće biti lako» primeniti ovaj plan na Kubi. Zbog toga zadužuje Stejt Department da stvori «kao neposredni prioritet» jedan represivni aparat, koji će, pretpostavljamo, biti obučen za brutalne tehnike gušenja koje Potpredsednik Čejni ne smatra torturom, da bi savladao beskrajni otpor kubanskog naroda. Priznaje se čak da će biti «dug spisak» Kubanaca koji će biti proganjani, mučeni i masakrirani.

Razmišlja se čak i o jednoj centralnoj službi za usvajanje dece, da bi porodicama u SAD i drugim zemljama predali decu čiji će roditelji poginuti u borbi, ili kao žrtve represije.

Čitavim tim ciničnim i brutalnim programom ponovne kolonizacije jedne zemlje, posle njenog uništenja i okupacije, rukovodila bi jedna ličnost koja je već imenovana, a čija je smešna funkcija, koja podseća na Pola Bremera, «koordinator za tranziciju na Kubi». Izvesni Kaleb Mek Keri je taj gospodin čija je jedina zapažena prethodna uloga tesno prijateljstvo sa terorističkim grupama kubanskog porekla koje danas još uvek planiraju i izvršavaju, potpuno nekažnjeno, iz Majamija, nove planove ubistava i sabotaža na Kubi. To su iste grupe koje traže od predsednika Buša da oslobodi teroristu Luisa Posadu Karilesa, autora eksplozije kubanskog civilnog aviona, dok podvrgava surovom i dugotrajnom zatvoru u SAD od 1998 g. Petoricu hrabrih kubanskih boraca protiv terorizma.

Dve godine posle proglašenja, gospodo delegati, veliki deo plana je već izvršen.

Tako su nametnute nove i veće restrikcije za porodične posete Kubi Kubanaca koji žive u SAD.

Besno su proganjani Amerikanci koji su putovali na Kubu. Za poslednje dve godine kažnjeno je više od 800 ljudi optuženih da su putovali u našu zemlju.

Nametnute su dodatne restrikcije za slanje doznaka na Kubu.

Praktično je ukinuta akademska, kulturna, naučna i sportska razmena.

Od 2004 g. sankcionisano je 85 preduzeća zbog tobožnjeg kršenja blokade Kube.

Intenzivirano je okrutno praćenje finansijskih transakcija i trgovine naše zemlje. Vidljivi su rezultati mahnitog hvatanja svega onoga što izgleda kao plaćanje sa i prema Kubi, koje na globalnom nivou vrši takozvana Grupa za identifikaciju kubanske aktive.

Zajedno sa pooštravanjem blokade, predsednik Buš je u maju 2004 g. odobrio još 59 miliona dolara za plaćanje malobrojnih i slabašnih plaćenika na Kubi, u cilju stvaranja nepostojeće unutrašnje opozicije i za plaćanje propagandnih kampanja i ilegalnih radio i TV prenosa protiv Kube.

Ali sve je bilo uzalud. Predsednik Buš je video kako mu ističe vreme i nije mogao da ispuni obećanje grupi kubanskih ekstremista sa Floride. Njegovi domaći i spoljašnji problemi su rasli i rastu, a socijalistička Kuba je bila i još uvek je tamo, uspravna i nepopustljiva.

Onda je, 10. jula 2006 g., Predsednik Buš dodao nove mere svom planu.

Jedna značajna osobenost ovog novog proizvoda od 93 stranice je da sadrži tajni aneks, sa akcijama protiv Kube koje se ne objavljuju, uz objašnjenje da je to radi «postizanja njihove uspešne realizacije» i «iz razloga nacionalne bezbednosti». Da li su to novi planovi za ubistvo kubanskih rukovodilaca, još terorističkih akcija, vojna agresija? Sa ove govornice pozivamo danas pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih Nacija, predsednika Džordža V. Buša, da javno obelodani sadržaj tog dokumenta, koje do danas nije imao hrabrosti da otkrije.

U plan se, naravno, uključuje dodeljivanje još novca. Sada se radi o 80 miliona dolara na dve godine, i barem 20 miliona godišnje do propasti kubanske Revolucije. To znači zauvek.

Isto tako se povećavaju radio i TV prenosi protiv Kube uz otvoreno kršenje normi Međunarodne unije za telekomunikacije.

S druge strane obnavljaju se napori za stvaranje tobožnje «koalicije» zemalja radi podrške takozvanoj «promeni režima» na Kubi.

U Bušovom planu se posebno ističe ekstrateritorijalna primena ekonomskog rata protiv Kube.

Tako se uspostavljaju novi mehanizmi za usavršavanje mašinerije koja primenjuje propise blokade i usvajaju se nove sankcije. Među njima se, kao novina, ističe krivično suđenje prekršiocima.

U smislu Poglavlja III Helms-Bartonovog zakona najavljuje se dozvola za podnošenje zahteva u američkim sudovima protiv stranih investitora na Kubi, posebno protiv onih koji potiču iz zemalja koje podržavaju kontinuitet kubanske Revolucije.

Utvrđuje se i još rigoroznija primena Poglavlja IV, koje odbija ulazak u SAD investitorima na Kubi i njihovim porodicama, ali usmeravajući sada praćenje posebno na one koji budu ulagali u eksploataciju i vađenje nafte, turizam, rum i cigare.

Kao oruđe za praćenje prodaje kubanskog nikla drugim tržištima – više ne američkom tržištu -, već da bi se pratila kubanska prodaja preduzećima koja se nalaze u zemljama koje vi predstavljate ovde u ovoj Skupštini -, stvorena je takozvana «Snaga za koordinaciju zadataka za kubanski nikl».

Takođe se usavršava i blokada razmene između američkih i kubanskih crkava i zabranjuje slanje humanitarnih donacija kubanskim religioznim organizacijama.

Ali postoji nova mera blokade koju je odobrio predsednik Buš koja zaslužuje poseban komentar. U dokumentu se utvrđuje da će SAD odbiti svaki izvoz vezan za medicinsku opremu koja će biti korišćena u programu pružanja pomoći stranim pacijentima.

To jest, vlada SAD koja je uvek činila neobjašnjive stvari da bi upropastila programe međunarodne medicinske saradnje koje sprovodi Kuba, sada priznaje da njeno praćenje može stiči do pokušaja da se Kubi blokira nabavka potrebne opreme u svetu.

Insistiram na onome što sam rekao da je blokada sada stigla do tačke da zabranjuje razmenu između crkava iz SAD i kubanskih crkava; da se zabrani crkvama u SAD da šalju prijateljskim crkvama na Kubi humanitarne donacije, invalidska kolica, lekove, ili proizvode za humanitarnu upotrebu. Blokada predsednika Buša protiv Kube ide dotle da čak objavi rat i američkim i kubanskim crkvama; nastoji da blokira čak i Božiji mandat, a na drugom mestu nastoji da Kuba ne može da kupi medicinsku opremu za programe međunarodne medicinske saradnje.

Neophodni su neki prethodni podatci o ovoj temi:

- Od 1962 g., kada su kubanski lekari po prvi put pružili pomoć u inostranstvu, u Alžiru, skori 132.000 kubanskih lekara, medicinskih sestara i tehničara je pružilo pomoć u 102 zemlje.

- Trenutno, 31.000 kubanskih zdravstvenih radnika pruža usluge u 69 zemalja. Od toga 20.000 su lekari. Ponavljam u 69 zemalja, danas radi 31.000 kubanskih zdravstvenih radnika, u mnogima od zemalja koje neki od vas ovde predstavljaju.

- Gospodo delegati: jedan medicinski kontingent specijalizovan za katastrofe i hitne situacije bio je stvoren 19. septembra 2005 g., baš usred nevolje koja se nadvila nad 2 miliona sirotih Crnaca sa Juga SAD, kao kombinovana posledica uragana Katrina i neodgovornosti i bezosećajnosti njihove vlade. Ima 10.000 odgovarajuće obučenih i opremljenih pripadnika i nosi ime jednog mladog Amerikanca, Henrija Riva, koji je slavno poginuo 1873 g. na poljima Kube, sa činom generala naše Oslobodilačke vojske. U tom trenutku, više od 1.500 kubanskih lekara je bilo spremno da pođe u najviše pogođene oblasti i spase ko zna koliko života koji su izgubljeni usled odbijanja Predsednika Buša da ih primi.

- Ukupno 2.564 pripadnika ovog kontingenta je 8 meseci radilo u Pakistanu, posle zemljotresa. Postavili su 32 bolnice koje su posle bila predate kao donacija tom bratskom narodu. Zbrinuli su milion i 800.000 pacijenata i spasli 2.086 života. Posle je drugih 135 kubanskih medicinara pružalo pomoć u Indoneziji i postavilo 2 bolnice, isto kao donaciju; zbrinuli su 91.000 pacijenata i izvršili 1.900 hirurških intervencija.

- Kubanski lekari su i ranije radili za vreme prirodnih katastrofa koje su se dogodile u Peruu 1970 g., u Venecueli 1999 g., u Šri Lanki i Indoneziji 2004 g. i u Gvatemali 2005 g., da navedem samo neke primere.

Ako bi predsednik Buš uspeo u svom ciničnom planu, Kuba bi bila sprečena da drugim narodima, od kojih mnoge vi ovde predstavljate, gospodo delegati, ponudi svoj skromni i velikodušni napor na jednom polju na kome niko ne negira naš razvoj i iskustvo.

- Od 2004 g., Kuba je razvila operaciju «Čudo» u sklopu koje je besplatno operisano i povratilo vid skoro 400.000 pacijenata iz 28 zemalja, ne računajući nekih 100.000 Kubanaca.

Iako naša zemlja ne može sama da podnese sve pripadajuće troškove, danas su kubanski lekari, tehničari, tehnologija i oprema stvorili uslove za operisanje milion Latinoamerikanaca i Karibljana godišnje.

Ako bi američka ofanziva uspela da zaustavi ovaj napor, isti toliki broj osoba koje su žrtve više od 20 očnih bolesti, izgubilo bi vid. Vlada SAD to zna, pa i pored toga ne odbacuje svoj jezivi plan da uguši Kubu. Tu se radi samo o onima koji su zbrinuti po pitanju vida, a ne o stotinama miliona ljudi koji imaju koristi od integralnih zdravstvenih programa kubanskih lekara internacionalista.

Kuba ne samo da pruža medicinske usluge; sada trenutno obrazuje više od 46.000 mladih studenata medicine iz 82 države Trećeg sveta na Kubi ili u njihovim zemljama.

Gospođo Predsednice,

Gospodo delegati,

Kuba se neće predati, niti obeshrabriti da ne pokreće ove humanističke planove, simbole toga da je svet mira, pravde i saradnje moguć. Obaveza Kube prema pravima svakog obezvlašćenog sa planete je jača od mržnje krvnika.

Gospodo delegati,

Milioni Kubanaca zavise sada od odluke koju ćete vi doneti. Molimo vas da danas podržite poštovanje prava Kube koje je takođe i poštovanje prava naroda koje vi predstavljate. Molimo vas da glasate za nacrt rezolucije «Potreba ukidanja ekonomske, trgovinske i finansijske blokade koju su SAD nametnule Kubi».

To činimo uzdignuta čela, kao optimisti i sigurni, u nadi da ćemo ponoviti stihove pesnika naše generacije, jer na Kubi, gospodo delegati,

«Niko neće umreti, čitav život je naš talisman, naš ogrtač. Niko neće umreti, barem ne sada kada je pesma Otadžbine naša pesma.»

A ako nam nametnu rat, neće biti dovoljno vojnika SAD da pokriju gubitke koje bi pretrpeli suočeni sa jednom zemljom koja je izdržala i pripremala se za odbranu više od 45 godina.

Gospodo delegati,

Do ovde ide govor koji sam doneo pripremljen da bih prikazao naš nacrt rezolucije. Međutim, jedan nečuveni događaj u ovoj Skupštini obavezuje me da kažem nekoliko dodatnih reči. Prvi put od kako je1992 g. Skupština počela da razmatra temu blokade Kube, vlada SAD će, putem jednog amandmana, pokušati da sabotira ovo glasanje.

Posle više nedelja vršenja brutalnog pritiska, SAD su konstatovale da ne mogu da preokrenu ogromnu podršku koju ovaj nacrt rezolucije izaziva. Onda su pokušale da se veliki broj delegacija uzdrži i propale su. Posle su pretile i ucenjivale da se povuku i opet propale.

Najzad su odlučile da bojkotuju ovo glasanje, skrenu pažnju sa glavne teme, koja je njihova blokada Kube, flagrantno kršenje međunarodnog prava, i odredile da delegacija Australije podnese nacrt amandmana izrađen u Vašingtonu.

Ovde imam, gospodo delegati, talking points koje su SAD delile od ponedeljka 6. novembra, tražeći podršku za jedan amandman koji Australija nije prihvatila kao svoj do juče, 7. novembra po podne. Čudno je da delegacija SAD na ovom papiru traži podršku za jedan amandman koji Australija još nije bila odlučila ni da podnese. SAD su nastojale da ga podnese neka zemlja Evropske Unije i nisu uspele; tražile su podršku u drugim zemljama i takođe nisu mogle. Najzad, jedan poziv sa veoma visokog nivoa iz Vašingtona australijskom Ministru spoljnih poslova odlučio je da se Australija pojavi kao podnosilac amandman Sjedinjenih Država.

Da li je zaista ovaj amandman, gospodo delegati, izraz istinske zabrinutosti Australije? Ne. To je samo dokaz njene podle potčinjenosti vladi SAD.

Osim toga., Australija nema moralni autoritet da pominje situaciji ljudskih prava na Kubi.

Vlada Australije je saučesnik američkog imperijalizma. Ona je neka vrsta «džepnog imperijalizma», uvek spremnog da u Pacifiku sledi svoje mentore iz Vašingtona. Tako ne samo da je sarađivala i poslala trupe zajedno sa američkom vojskom u rat u Vijetnamu, u kome je 4 miliona Vijetnamaca izgubilo život, već je sa entuzijazmom učestvovala sa više od 2.000 vojnika u invaziji na Irak, jednom preventivnom apsolutno nelegalnom ratu. Još uvek danas 1.300 australijskih vojnika boravi tamo uprkos tome što samo 22% australijskog stanovništva podržava tu avanturu.

Australijska vlada, koja aboridžansko stanovništvo zemlje izlaže pravom režimu aparthejda, nema morala da kritikuje Kubu. Australijska vlada koja podržava centar za torture koji SAD drže u Gvantanamu i koja podržava zbirna suđenja, pred vojnim sudovima, zatvorenicima koji su tamo zlostavljani i mučeni, uključujući australijanske zatvorenike, nema morala da kritikuje Kubu.

SAD još manje. Svi smo videli strašne slike iz zatvora Abu Graib, strašne slike iz Gvantanama. Znamo da su organizovali i da drže tajne zatvore i tajne letove na kojima su prevozili drogirane zatvorenike sa vezanim rukama. Videli smo slike užasa od uragana Katrina, kada su ljudska bića bila osuđena na smrt zato što su crna i siromašna. Posle svega što već znamo, ova skupština ne može biti prevarena ni izmanipulisana.

Zbog toga u ime Kube, molimo vas, gospodo delegati, da prvo glasate za Predlog nedelovanja koji ćemo podneti za suočavanje sa amandmanom koji je podnela Australija, a zatim, u korist nacrta rezolucije L.10 koji je podnela Kuba.

Delegat SAD je u svom govoru u ovoj skupštini prizvao sveto ime Hose Martija, Apostola nezavisnosti Kube; blati za Kubance slavno ime, čoveka koji je rekao da je rat za nezavisnost koji je na Kubi organizovao bio da bi na vreme sprečio da se SAD prošire na Antile sa još jednom silom. Našu delegaciju vređa da se ime Hose Martija priziva da bi se opravdala blokada.

Ali podsećam Skupštinu, a posebno američku delegaciju, da je Hose Marti takođe rekao da «rovovi od ideja vrede više nego rovovi od kamenja», a rovovi od ideja su ti koji čine nepobedivim plemenit, velikodušan i herojski narod koji ovde predstavljam.

Hvala lepo.