FIDEL KASTRO RUS

Fidel Kastro Rus se rodio 13. avgusta 1926 g. u Biranu, staroj kubanskoj pokrajini Oriente. Njegov otac, Anhel Kastro Arhis, rođen u siromašnoj seljačkoj porodici iz Galisije, bio je zemljoposednik i vlasnik plantaže šećerne trske. Njegova majka, Lina Rus Gonzales, poticala je iz seljačke porodice iz kubanske pokrajine Pinar del Rio.

Prva slova je naučio u javnoj seoskoj školi u Biranu i nastavio osnovno školovanje u katoličkim privatnim školama «La Salje» i «Dolores», u Santijagu de Kuba. Gimnazijsko učenje je započeo u istom koledžu «Dolores» i nastavio u jezuitskom koledžu «Belen» u Havani, gde je maturirao iz književnosti, juna 1945 g. Tokom poslednjih godina srednje škole isticao se kao sportista.

Septembra 1945 g. upisao je civilno i javno pravo i društvene nauke na Univerzitetu u Havani i odmah se aktivno povezao sa političkim borbama u krugu univerzitetskih studenata i sa optuživanjem i borbom protiv korumpiranih vlada koje su se smenjivale. Zauzimao je različite izborne položaje u Savezu univerzitetskih studenata i bio istaknuti član raznih studentskih antiimperijalističkih i progresivnih organizacija, među kojima Komiteta za nezavisnost Portorika, Komiteta 30. septembar – čiji je bio osnivač – i Komiteta za dominikansku demokratiju, u kome je postao predsednik.

Kao deo političke aktivnosti u redovima univerzitetskih studenata, organizovao je i učestvovao u brojnim masovnim protestima i optuživanjima političke i društvene situacije u zemlji, a snage represije su ga više puta tukle ili zatvarale. Tokom studentskih godina stekao je marksističko-lenjinističko obrazovanje kao rezultat proučavanja literature klasika marksizma i analize problema sa kojima se suočavalo kubansko društvo.

Između jula i septembra 1947 g. bio je deo ekspedicionog kontingenta organizovanog za borbu protiv režima diktatora Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj Republici, ali je ekspedicija bila sprečena da stigne na odredište.

U svojstvu studentskog lidera je 1948 g. putovao u Venecuelu, Panamu i Kolumbiju u sklopu aktivnosti vezanih za organizaciju Latinoameričkog studentskog kongresa koji je trebalo da se održi u Kolumbiji, a čiji su osnovni ciljevi bili borba za panamski suverenitet nad zonom kanala, nezavisnost Portorika i ukidanje kolonijalizma u Latinskoj Americi. Aprila te godine našao se u Bogoti, kada je došlo do takozvanog «bogotasa»[1], i zajedno sa kolumbijskim narodom učestvovao u narodnoj pobuni izazvanoj ubistvom liberalnog vođe Horhea Elisera Gaitana.

1950 g. je stekao zvanje Doktora civilnog prava i diplomu diplomatskog prava. Kao svršeni advokat posvetio se uglavnom odbrani ljudi i slojeva skromnog porekla.

Kao osnivač Partije kubanskog naroda (Ortodoksni), progresivnih tendencija, od 1948 g. je aktivno učestvovao u političkim kampanjama te partije, a posebno, njenog glavnog lidera, Eduarda R. Ćibasa. U okviru te političke organizacije aktivno je radio na razvoju radikalnijih i borbenijih stavova među mladim članovima partije. Posle smrti Ćibasa 1951 g., udvostručio je svoje kampanje za demaskiranje korupcije vlade predsednika Karlosa Pria.

Posle državnog udara Fulhensija Batiste, 10.marta 1952 g., bio je među prvima koji su optužili reakcionarni i nelegitimni karakter režima de facto i pozvali na njegovo obaranje. Pred inercijom tradicionalnih političkih snaga, organizovao je jednu grupu mladih radnika, službenika i studenata, kolji su većinom poticali iz ortodoksnih redova, na čijem čelu je 26. jula 1956 g. izvršio napad na kasarne u Santjagu de Kubi i Bajamu u akciji koja se smatra detonatorom narodnog ustanka protiv Batistine tiranije.

Pošto su ga represivne snage uhapsile nekoliko dana posle pretrpljenog vojnog poraza u toj akciji, bio je podvrgnut suđenju i osuđen na 15 godina zatvora. Pred sudom koji mu je sudio branio se sam i izgovorio odbranu poznatu pod imenom «Istorija će me osloboditi», u kojoj je skicirao program buduće revolucije na Kubi.

Iz zatvora je nastavio svoj rad na optuživanju tiranskog režima, dok su istovremeno sazrevali njegovi revolucionarni planovi i produbljivala se teorijska i ideološka priprema njegovih drugova.

Oslobođen je maja 1955 g. prilikom amnestije proglašene prvenstveno kao rezultat snažnog narodnog pritiska i kampanje. Narednih nedelja je razvio intenzivan rad na agitaciji i optuživanju i stvorio Pokret 26 jul radi nastavljanja revolucionarne borbe.

Jula 1955 g., pošto se pokazao nemogućom nastavak borbe protiv Fulhensija Batiste legalnim sredstvima, otišao je u Meksiko da bi iz egzila organizovao narodnu oružanu pobunu protiv diktatorskog režima. U nesigurnim ekonomskim uslovima i podvrgnut nadzoru i praćenju izbliza Batistinih agenata, razvio je forsirani organizacioni i pripremni rad u Meksiku i SAD, istovremeno sa intenzivnom kampanjom na širenju ideja i ciljeva pobunjeničkog pokreta i ujedinjavanju revolucionarnih snaga na Kubi.

2. decembra 1956 g. se iskrcao na jugozapadnoj obali stare pokrajine Oriente na čelu 82 člana ekspedicije koja su stigla na jahti «Granma», čime je započet revolucionarni rat u planinama Sjera Maestre. U svojstvu Vrhovnog komandanta Pobunjeničke vojske je rukovodio vojnom akcijom i revolucionarnom borbom pobunjeničkih snaga i «Pokretom 26 jul» tokom 25 meseci rata. Pod njegovom direktnom komandom je bila Prva armija «Hose Marti», a lično je učestvovao u skoro svim operacijama, bitkama i najvažnijim borbama koje su se odvijale tokom rata na teritoriji Prvog pobunjeničkog fronta. Posle vojnog kolapsa tiranije kao rezultata poraza od strane Pobunjeničke vojske, pozvao je čitav narod na generalni štrajk koji je konsolidovao revolucionarnu pobedu 1. januara 1959 g.

Po završetku pobunjeničke borbe, preuzeo je funkciju Vrhovnog komandanta opružanih snaga Za premijera Revolucionarne vlade je bio izabran 13. februara 1959 g.

Rukovodio je i učestvovao u svom akcijama preduzetim za odbranu zemlje i revolucije u slučajevima vojnih agresija poteklih iz inostranstva, ili aktivnosti kontrarevolucionarnih bandi u zemlji, a posebno u porazu invazije, koju je organizovala Centralna obaveštajna agencija SAD, sprovedene preko Plaže Hiron, aprila 1961 g. Vodio je kubanski narod u danima dramatične Oktobarske krize 1962 g.

U ime revolucionarne vlasti je 16. aprila 1961 g. proklamovao socijalistički karakter Kubanske revolucije.

Bio je na položaju Generalnog sekretara Integrisanih revolucionarnih organizacija i Generalnog sekretara Ujedinjene partije socijalističke revolucije Kube. Od konstituisanja Centralnog komiteta Komunističke partije Kube, oktobra 1965 g., zauzimao je položaje Prvog sekretara i člana Politbiroa, koji su mu potvrđivani na 5 kongresa partije održanih od tada.

Bio je biran za poslanika u Nacionalnoj skupštini narodne vlasti, kao predstavnik opštine Santijago de Kuba, od njenog stvaranja 1976 g. i od tada je zauzimao položaje Predsednika Državnog saveta i Predsednika saveta ministara, za šta ga je Nacionalna skupština uzastopno birala.

Predvodio je kubanske zvanične misije u više od 50 zemalja. 1960 g. i 1979 g. je govorio pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih Nacija, 1995 g. je učestvovao na specijalnom komemorativnom zasedanju povodom 50.godišnjice OUN i na Milenijumskom samitu koji je sazvala pomenuta organizacija 2000 g. Predvodio je kubanske delegacije na samitima Nesvrstanih održanim u Alžiru (1972 g.), Havani (1979 g.),Nju Delhiju (1983 g.), Harareu (1987 g.), Kartaheni de Indias (1995 g.) i Durbanu (1998 g.). Između 1979 g. i 1983 g. vršio je dužnost Predsednika Pokreta nesvrstanih zemalja.

Predvodio je, između ostalog, kubanske delegacije na Iberoameričkim samitima u Gvadalahari (1991 g.), Madridu (1992 g.), Salvadoru de Baiji (1993 g.), Kargaheni de Indias (1994 g.), San Karlosu de Bariloćeu (1995 g.), Vinji del Mar (1996 g.), Margariti (1997 g.), Oportu (1998 g.), Havani (1999 g.) i Panami (2000 g.),kao i na Ekološkom samitu u Rio de Žaneiru (1992 g.), Samitu o socijalnom razvoju u Kopenhagenu (1995 g.), Samitu o ljudskim naseljima u Istambulu i Samitu FAO o ishrani (1996 g.), Samitu CARIFORUMa (1998 g.), na onima Udruženja Karipskih zemalja (1999 i 2001 g.), Samitu Latinske Amerike i Kariba sa Evropskom Unijom (1999 g.), Svetskoj konferenciji protiv rasizma (2001 g.) i Svetskoj konferenciji o finansiranju razvoja (2002 g.).

Dobio je više od stotinu stranih i kubanskih visokih odlikovanja, kao i brojna počasna akademska odličja visokih obrazovnih centara iz Latinske Amerike i Evrope.

Rukovodio je učešćem stotina hiljada kubanskih boraca u međunarodnim misijama u Alžiru, Siriji, Angoli, Etiopiji i drugim zemljama i podstakao i organizovao doprinos desetina hiljada kubanskih lekara, učitelja i stručnjaka koji su pružali usluge u više od 40 zemalja Trećeg sveta, kao i u studiranju na Kubi desetina hiljada studenata iz tih zemalja. U skorije vreme je podstakao integralne programe kubanske pomoći i saradnje u oblasti zdravstva u brojnim zemljama Afrike, Latinske Amerike i Kariba, u stvaranju na Kubi međunarodnih škola medicinskih nauka, sporta i fizičkog obrazovanja i drugih disciplina za studente iz Trećeg sveta. Pokrenuo je na svetskom nivou bitku trećeg sveta protiv važećeg međunarodnog ekonomskog poretka, posebno protiv spoljnjeg duga, rasipanja resursa kao posledice vojnih troškova i neoliberalne globalizacije, kao i borbu za svetski mir i napore za jedinstvom i integracijom Latinske Amerike i Kariba.

Predvodio je odlučnu akciju kubanskog naroda za suočavanje sa efektima ekonomske blokade koju su Kubi nametnule SAD pre više od 40 godina i posledicama, na ekonomskom planu, propasti evropske socijalističke zajednice i pokrenuo uporni napor Kubanaca da prevladaju ozbiljne teškoće koje su proistekle iz tih faktora, njihov otpor tokom takozvanog specijalnog perioda i početak rasta i ekonomskog razvoja zemlje.

On je glavni pokretač i organizator intenzivne političke bitke kubanskog naroda za ukidanje američkih zakona koji instrumentalizuju blokadu i ekonomski rat protiv Kube i agresiju na migracionom planu, posebno protiv, između ostalih, Helms-Bartonovog zakona i Zakona o kubanskom prilagođavanju. Rukovodi velikom borbom ideja u koju je uključen narod Kube, i kao deo nje, kampanjama, programima i akcijama usmerenim ka podizanja opšte integralne kulture svih Kubanaca.

Tokom godina Revolucije podsticao je i rukovodio borbom kubanskog naroda za konsolidaciju revolucionarnog procesa, njegovim napredovanjem ka socijalizmu, jedinstvom revolucionarnih snaga i čitavog naroda, ekonomskim i socijalnim promenama društva, razvojem obrazovanja, zdravstva, sporta, kulture i nauke, odbranom zemlje, suočavanjem sa stranom agresijom, vođenjem aktivne principijelne spoljne politike, akcijama solidarnosti sa međunarodnim revolucionarnim pokretom i produbljivanjem revolucionarne, internacionalističke i komunističke svesti naroda.

31. jula 2006 g. Fidel Kastro je objavio svim Kubancima i svetu da, zbog posledica jedne delikatne hirurške intervencije kojoj je morao da bude podvrgnut, privremeno ustupa svoje dužnosti Predsednika Državnog saveta i Vlade Republike Kube Prvom Potpredsedniku, Raulu Kastru Rusu. Od tada, tokom njegove produžene rekovalescencije i oporavka bio je u toku stalne stvaralačke aktivnosti Kubanske revolucije u političkoj, ekonomskoj i socijalnoj sferi, i na čelu otpora kubanskog naroda pooštrenoj politici agresije sadašnje američke administracije Predsednika Džordža V.Buša i pratio izbliza glavne sadašnje probleme čovečanstva, o kojima je, kao i o potrebnim idejama za suočavanje sa njima objavio desetine malih eseja pod opštim nazivom «Fidelova razmišljanja».

--------------------------------------------------------------------------------

[1] Bogotazo je bio períod protesta i nereda do kojih je došlo posle ubistva Horhea Eliesera Gaitana, 9. aprila 1948 g. u centru Bogote (Kolumbija). Ti događaji su doveli do nacionalnog ustanka protiv konzervativne vlade Mariana Ospina Peresa, od koga je zahtevana ostavka. Razni analitičari smatraju da su te činjenice doprinele kasnijem nastanku gerilskih pokreta FARC i ELN. (prim prev.)