Govor druga Bruna Rodrigesa Parilje, Ministra spoljnih poslova Republike Kube na Generalnoj debati 64. Zasedanja Generalne skupštine UN
Gospodine Predsedniče,
Želim da vam čestitam na izboru i potvrdim naše poverenje u vašu sposobnost ispravnog vođenja našeg rada i dogovaranja.
Takođe želim da odam priznanje odličnom radu Oca Migela D'Eskota, predsedavajućeg nedavno završenog zasedanja. Etička dimenzija i politički domet njegovog predsedavanja učinili su da odmaknemo ka cilju da ovoj skupštini povratimo sve njene moći, i činiće u budućnosti obaveznu referencu. Njegovim primerom je postalo jasnije da reformisanje Ujedinjenih Nacija predstavlja njihovu demokratizaciju i približavanje narodima.
Od kako je pre godinu dana održana generalna debata, na međunarodnoj sceni su se desili značajni događaji. Klimatske promene se najviše zapažaju i najopasnije su. Ekonomska kriza je dobila intenzivan i globalni karakter. Poraslo je socijalno isključivanje. Ipak, međunarodna zajednica je sa dubokim optimizmom reagovala na promenu vlade u Vašingtonu. Činilo se da se završavala jedan etapa izuzetne agresivnosti, jednostranosti i arogancije u spoljnoj politici te zemlje i sa odvratnošću je pokopan sramni legat režima Džordža V, Buša.
Kako je u istoj ovoj Sali moglo da se zapazi, novi pomirljiv govor Bele kuće podstakao je široke nade i ponovljene poruke o promenama, dijalogu i saradnji su bile dobrodošle. Nažalost, vreme prolazi i čini se da govor ne podržavaju konkretni događaji. Ne poklapaju se govor i stvarnost.
Najgore i najopasnije iz ove nove situacije je neizvesnost oko stvarne sposobnosti sadašnjih vlasti u Vašingtonu da nadvladaju političke i ideološke tokove koji su pod prethodnim mandatarem ugrožavali svet.
Neokonzervativne grupe, koje su Džordža Buša postavile za predsednika, promotori upotrebe sile i dominacije, pod okriljem ogromne američke vojne i ekonomske moći, odgovorni za zločine koji uključuju i torturu, ubistva i manipulaciju američkim narodom, brzo su se pregrupisali i čuvaju ogromna sredstva moći i uticaja suprotno najavljenoj promeni.
Nije zatvoren centar za pritvor i torturu u pomorskoj bazi u Gvantanamu koja uzurpira kubansku teritoriju. Nije došlo do povlačenja okupacionih trupa u Iraku. Rat u Avganistanu se širi i ugrožava druge države.
U slučaju Kube, koja pola veka trpi agresiju SAD, nova vlada je u aprilu ove godine najavila mere za suzbijanje nekih najbrutalnijih akcija Džordža V. Buša koje su zabranjivale veze Kubanaca koji žive u SAD sa rođacima na Kubi, posebno mogućnost da ih posećuju i šalju im pomoć bez ograničenja. Te mere predstavljaju pozitivan korak, ali izuzetno ograničen i nedovoljan.
Najava je uključivala dozvolu američkim preduzećima da mogu da ostvaruju određene telekomunikacione operacije sa Kubom, ali nisu izmenjena druga ograničenja koja sprečavaju njihovu primenu. Isto tako nema znakova da je američka vlada raspoložena da okonča nemoralnu praksu, proširenu poslednjih dana, da krade kubanske fondove i druga dobra, zamrznuta u američkim bankama, pod okriljem podmitljivih sudija koji krše sopstvene zakone.
Ono suštinsko je da je ekonomska, trgovinska i finansijska blokada Kube i dalje netaknuta.
Predsednik SAD, uprkos postojanju zakona kao što je Helms-Bartonov, ima široka izvršna ovlašćenja, kao što su licence, putem kojih bi mogao da izmeni primenu blokade.
Kada bi postojala istinska volja za promenom, američka vlada bi mogla da dozvoli izvoz kubanskih dobara i usluga u SAD i iz SAD na Kubu.
Mogla bi da dozvoli Kubi da u bilo kom delu sveta nabavi neki proizvod koji sadrži više od 10% komponenata, ili tehnologije iz SAD, nezavisno od njegove marke, ili porekla.
Ministarstvo finansija bi moglo da se uzdrži od proganjanja, zamrzavanja i konfiskovanja transfera u američkim dolarima i drugoj valuti iz trećih zemalja, upućenih kubanskim institucijama ili građanima.
Vašington bi mogao da ukine zabranu brodovima iz trećih zemalja da ulaze u luke SAD tek posle 180 dana od boravka u nekoj kubanskoj luci.
Isto tako bi moglo da se ukine proganjanje od strane Ministarstva finansija preduzeća i finansijskih institucija koje trguju i rade sa Kubom.
Predsednik Obama bi mogao da dozvoli američkim građanima, putem licenci, da putuju na Kubu, jedinu zemlju sveta koju im je zabranjeno da posete.
Izveštaj Generalnog sekretara OUN ovoj Skupštini raspolaže brojnim primerima. U 2009 g. su registrovane brojne akcije novčanog kažnjavanja, konfiskacije i otežavanje kubanskih transakcija, a i onih iz trećih zemalja prema Kubi.
Prema izveštaju samog Ministarstva finansija, od januara ove godine, skoro polovina novca koji je prikupila Kancelarija za kontrolu strane aktive, potekla je iz sankcija primenjenih na američka i strana preduzeća zbog tobožnjih prekršaja ekonomske blokade protiv Kube.
Izvesna i nesumnjiva činjenica je da se nova vlada SAD i dalje ne bavi zahtevom ogromne većine međunarodne zajednice, izraženim u ovoj Generalnoj skupštini godinu za godinom, radi okončanja blokade protiv Kube.
Pre dve nedelje, Predsednik Obama je zvanično obavestio Stejt Department i Ministarstvo finansija, protiv čega se izjašnjavaju sve ankete američkog javnog mnjenja, da je od «nacionalnog interesa» zadržavanje ekonomskih sankcija protiv Kube prema Zakonu o trgovini sa neprijateljem, usvojenim 1917 g. radi suočavanja sa ratnim situacijama, a koji se primenjuje samo na Kubu.
Blokada Kube od strane SAD je akt jednostrane agresije, koji treba da se jednostrano okonča.
Pre mnogo godina Kuba je izrazila svoju spremnost da normalizuje odnose sa SAD.
1. avgusta ove godine, predsednik Raul Kastro je javno ponovio spremnost Kube da sa SAD održi dijalog uz poštovanje, među ravnopravnima, bez senke po našu nezavisnost, suverenitet i samoopredeljenje. Naznačio je da treba međusobno da poštujemo naše razlike i da vladi te zemlje, kao i nijednoj drugoj, niti ijednoj zajednici država ne priznajemo jurisdikciju nad našim suverenim pitanjima.
Vlada Kube je predložila vladi SAD kao suštinske teme za koje smatra da je potrebno da budu obuhvatćene u eventualnom procesu dijaloga usmerenog ka poboljšanju odnosa, ukidanju ekonomske, trgovinske i finansijske blokade; isključenje Kube sa dvolične liste terorističkih zemalja; ukidanje Zakona o kubanskom prilagođavanju i «politike suvih nogu-mokrih nogu»; odštetu za ekonomsku i ljudsku štetu, povratak okupirane teritorije od strane pomorske baze u Gvantanamu; okončanje radijske i televizijske agresije iz SAD protiv Kube i prestanak finansiranje unutrašnje subverzije.
Osnovna tema u tom dnevnom redu je oslobađanje Petorice kubanskih antiterorista koji već 11 godina izdržavaju nepravedan zatvor u SAD. Predsednik Obama ima ustave prerogative da ih oslobodi, kao akt pravde i obaveze Vlade protiv terorizma.
Osim toga smo predložili SAD da započnemo razgovore o uspostavljanju saradnje u suprotstavljanju trgovini drogom, terorizmu i trgovini ljudima, radi zaštite životne sredine i suočavanja sa prirodnim nepogodama.
U tom duhu, kubanska vlada je sa vladom SAD održala migracione razgovore i one oko ponovnog uspostavljanja direktnog poštanskog saobraćaja. Pomenuti razgovori su bili uz poštovanje i korisni.
Gospodine Predsedniče:
Kuba uživa u širokim i produktivnim vezama u svim krajevima planete. Jedni izuzetak su SAD. Kuba ima prijateljske odnose sa svim zemljama ove hemisfere i raspolaže solidarnošću regiona.
Sprovodimo solidarnu saradnju sa desetinama zemalja Afrike, Azije, Latinske Amerike i Kariba.
Naša zemlja je stabilna, sa ujedinjenim, kulturnim i zdravim narodom koji je naveliko pokazao da je sposoban da se suoči, čak i u uslovima blokade, sa posledicama globalne ekonomske krize i efektima klimatskih promena, koje su poslednje godine nacionalnu ekonomiju koštale 20% Internog bruto proizvoda.
Kuba ima uslova da se suoči sa sopstvenim problemima i nađe rešenje za njih. To činimo u jednom pravednom i ravnopravnom društvu koje počiva na sopstvenim naporima i koje je moglo da napreduje i usmeri svoj razvoj u najnepovoljnjim uslovima.
Spremni smo da i dalje, staloženo i strpljivo, prihvatamo te izazove, sa poverenjem da nijedan građanin neće biti napušten i sigurni da branimo stvar nacionalne nezavisnosti i socijalistički projekat koji raspolaže ogromnom podrškom Kubanaca.
Oni koji nastoje da okončaju revoluciju i slome volju kubanskog naroda pate od opsene. Patriotizam, socijalna pravda i odluka da se brani nezavisnost, čine deo našeg nacionalnog identiteta.
Gospodine Predsedniče:
Latinska Amerika i Karibi preživljavaju dramatičnu konjukturu koju definišu oštre suprotnosti između velikih većina, koje zajedno sa progresivnim vladama i širokim društvenim pokretima zahtevaju pravdu i jednakost, i tradicionalnih oligarhija koje se trude da sačuvaju svoje privilegije.
Državni udar u Hondurasu je odraz toga. Pučisti i uzurpatori koji su kidnapovali legitimnog predsednika te zemlje, vrše brutalnu represiju naroda, kao u mračno doba vojnih diktatura koje su SAD podržavale u Latinskoj Americi.
Stotine hiljada ubijenih, nestalih i mučenih se komešaju u svesti «Naše Amerike» pred nekažnjivošću.
Još uvek nije razjašnjeno zašto je avion koji je kidnapovao ustavnog predsednika sleteo u američku vazdušnu bazu u Palmeroli. Američka fašistička desnica, koju simboliše Čejni, otvoreno podržava i pomaže udar.
Predsednik Hose Manuel Selaja treba da bude potpuno, odmah i bezuslovno vraćen na vršenje svojih ustavih dužnosti.
Nepovredivost ambasade Brazila u Tegucigalpi mora biti poštovana i treba da prestane opsada i napad na njene posede.
Honduraski narod herojski izdržava i reći će poslednju reč.
Ti događaji se poklapaju sa obnovljenim i agresivnim interesom SAD za postavljanje vojnih baza u Latinskoj Americi i sa ponovnim uspostavljanjem Četvrte flote, očigledno sa ciljem stavljanja regiona na domet američkim trupama za samo nekoliko sati, pretnje revolucionarnim i progresivnim procesima, posebno Bolivarskoj revoluciji u bratskoj Venecueli i postizanja kontrole nafte i drugih prirodnih resursa u regionu.
Klevete i laži protiv Bolivarske Republike Venecuele su brutalne. Treba podsetiti da su tako nastajale i sprovođene okrutne agresije na našu zemlju.
Koliko bude šira i jasnija politika prema toj bratskoj zemlji, više se će doprinositi miru, nezavisnosti i razvoju naroda Latinske Amerike i Kariba.
Latinska Amerika i Karibi mogu da napreduju i do izvesnog stepena već napreduju, ka ovim i višim oblicima integracije. Raspolažu vodom, zemljištem, šumama, rudnim i energetskim bogatstvom većim od bilo kog drugog regiona planete. Njihovo stanovništvo prelazi 570 miliona.
Grupa iz Rija, Samit Latinske Amerike i Kariba o integraciji i razvoju (CALC) i UNASUR su organi stvoreni u službi veza koje nas spajaju.
Bolivarski savez za narode Naše Amerike (ALBA-TCP) i šema saradnje PETROCARIBE, su vrhunski primeri.
Optimističke prognoze iz Pitsburga o evoluciji globalne ekonomske krize, koje predviđaju mogući ekonomski oporavak za početak sledeće godine, ne zasnivaju se na čvrstim podatcima i u najboljem slučaju odražavaju samo jedno ublažavanje pada koje je osetila jedna veoma ograničena grupa najmoćnijih ekonomija planete. Privlači pažnju da su fiksirani ciljevi, ali nije rečena ni jedna reč kako ih dostići.
Niko ne treba da zanemari da se radi o neobjavljenoj krizi kapitalističkog sistema koja obuhvata prehrambenu, energetsku, ekološku, socijalnu i finansijsku krizu; niti opasnost od kombinacije inflacija-dug; izbijanja drugih finansijskih mehurića, ili drugog pada.
Zemlje u razvoju nisu odgovorne nego su žrtve posledica iracionalnog i neodrživog modela potrošnje, eksploatacije i špekulacije, napada na životnu sredinu i korupcije u industrijalizovanim ekonomijama.
Dok se diskutuje, broj gladnih će u 2009 g. dostići ogromnu cifru od milijardu i 20 miliona, šestinu svetskog stanovništva. U ovoj godini će biti bačeno u siromaštvo još 90 miliona ljudi, a u nezaposlenost još 50 miliona. Nekih 400 hiljada dece će u ovim mesecima predvidljivo umreti od posledica krize.
Mere koje se usvajaju su polovični elementi koje čuvaju ozbiljne nedostatke jednog nepravednog međunarodnog ekonomskog sistema, isključivog i ekološki neodrživog. Potreban je potpun i uključujući međunarodni dijalog, uz aktivno učešće svih zemalja u razvoju.
Potrebo je uspostaviti novi međunarodni ekonomski poredak, zasnovan na solidarnosti, pravdi, jednakosti i održivom razvoju. Međunarodna finansijska arhitektura treba da bude ponovo uspostavljena. Ujedinjenim Nacijama, a posebno ovoj Generalnoj skupštini pripada centralna uloga u tom naporu.
Gospodine Predsedniče,
Završavajući ove reči, želim da ponovim zahvalnost Kube za tradicionalnu i neizmerno vrednu solidarnost koju je dobila od ove Generalne skupštine u svojoj borbi protiv agresije i blokade. Danas je ta solidarnost i dalje neophodna.
Kao što je izrekao Vrhovni komandant, Fidel Kastro Ruz, na istom ovom podijumu, pre devet godina: «Ništa od onoga što postoji u ekonomskom i političkom poretku ne služi interesima čovečanstva. Ne može da se održi. Treba ga promeniti. Dovoljno je podsetiti da nas ima već više od 6 milijardi stanovnika od čega je 80% siromašno. Milenijumske bolesti zemalja Trećeg sveta kao što su malarija, tuberkuloza i druge, isto tako smrtonosne, nisu pobeđene; nove epidemije kao što je SIDA prete da istrebe stanovništvo čitavih nacija, dok bogate zemlje ulažu ogromne sume u vojne troškove i luksuz, a jedna pohlepna pošast špekulanata razmenjuje novac, akcije i druge stvarne ili fiktivne vrednosti, za sume koje svakodnevno dostižu bilione dolara. Priroda je uništena, klima se golim okom vidljivo menja, voda za ljudsku upotrebu se zagađuje i nedostaje; u morima se iscrpljuju izvori hrane za čoveka; neobnovljivi vitalni resursi se rasipaju na luksuz i taštinu... San dostizanja istinski pravednih i racionalnih normi koje bi vladale ljudskom sudbinom, mnogima izgledaju nemoguće. Naše ubeđenje je da borba za ono nemoguće treba da bude deviza ove institucije koja nas danas okuplja!»
Uprkos svega, Kubanska revolucija pobedonosna i sigurna slavi svoju 50. godišnjicu.
Hvala lepo.
